Мујо и Алија

Два су брата дивно живовали:
Једно Мујо, а друго Алија;
Колико су дивно живовали,
Испод себе коње мијењали
И са себе свијетло оруже;
Па се дигли на језеро мутно,
У језеро утву угледаше,
Оба су ју позлаћена крила.
Мујо пушти сивога сокола,
А Алија питому журицу,
Уловише утву у језеро.
Мујо рече: "Соко је уфати."
А Алија: "Није, но журица"
То је Мују жа' на св'јету било,
Па сједоше под јелу зелену,
И под јелу пију вино ладно,
У вино их санак преварио.
То гледале три бијеле виле,
Најстарија вила бесједила:
"Чудне оњен два добра јунака!
"Која би их вила завадила,
"Дати ћу ју стотину цекинах."
Но најмлађа полећела вила,
Полећела на бијела крила,
Она паде Мују више главе,
Па ми топле сузе пролијева,
Док Мујово прогорело лице;
Скочи Мујо, ка' да се помами,
Кад погледа, угледа ђевојку,
Па алију брата дозиваше:
"Устан', Але, дома да идемо!"
Скочи Туре од земље на ноге,
Па је Мују брату говорио:
"А не, Мујо, рђа те убила!
"Тебе двије, а мене ни једна!"
То је Мују жа' на св'јету било,
Од појаса повади ханџара,
И Алију на срце уд'рио.
Паде Але на зелену траву,
А Мујо се ђога дофатио,
За се бачи лијепу ђевојку,
И окрену двору низ планине.
Стаде цика Алијна вранчића,
Але рањен брата дозиваше:
"О ти Мујо, брате и крвниче!
"Поврни се, Мујо, на трагове,
"Узми мога малога вранчића,
"Да не вишти пусти проз планину;
"А биће ти по дружини фала,
"Ка' си своје очи извадио!"
Тад' се Мујо натраг повратио,
Те он узе Алијина вранца,
На њег' бачи лијепу ђевојку,
И умину Мујо планинама.
Кад је био насред друма пута.
Срете врана без деснога крила,
Па је тици ријеч говорио:
"А тако ти, црна тице вране!
"Како ти је без деснога крила?"
Но му тица писком одговара:
"Мене јесте без крила мојега,
"Како брату, који брата нема,
"Ка' и тебе без Алије, Мујо!"
Онда Туре собом бесједило:
"Зло ти, Мујо, данашње јунаштво!
"Да буд ли ме тице прекорише,
"Да како те браћа и дружина!"
Но му таде вила говорила:
"Поврни се, Мујо, на трагове!
"Некада сам видарица била,
"Ја бих твога брата извидала."
Поврну се Мујо на трагове,
А кад тамо до језера дође,
За собом се Туре обрнуло,
Виђе вранца, а нема ђевојке!
Брзо Мујо припаде Алији,
Али му је душа испанула.
Кад то виђе Мујо Туре младо,
Од појаса ханџар повадио,
Њиме своје срце прекосио.