Копање блага

Некакав чоек усни благо: доде му на сан једно дијете крилато и као снијег бијело, говореци му: "Хајде у оно највише брдо што знаш, ту цеш наци велики бор, и под бором тророги кам из којега пишти вода као суза; ископај испод камена толико дубине колико је он висок, па це ти се отворити обла једна џара са златнијем заклопом пуна аспри, дигни заклоп и онде остави а аспре носи, и никому се вјешт не цини да те љута гуја не увједе." Кад се чоек пробуди обесели се, дигне се, обуце се и трком пут онога мјеста де му је рецено, и кад угледа они бор и под њим кам сузовити и тророги, онако сам уложи копати, и тек што је треци пут кљуком удрио у земљу, зацу оздол један глас као детињски: "Прод' се, ко си, те работе данас!" Кад он ово цу, од страха паде на земљу и као заклан заспа.

У та му исти цас доде опет на сан оно исто дијете говореци му: "Ти си устануо, умио си се, обукао си се, кренуо си на пут, и работу си запоцео, а прекрстио се нијеси; а моли Бога за што га молиш: да ти није мене било, умио би казати шта би ти се догодило; него кад устанеш, прекрсти се као што Бог заповиједа; приде но коју му драго работу запоцнеш, вазда ваља да се најприде прекрстиш." Кад се чоек пробуди и растријезни, кад ли се не налази на ономе мјесту де је био од страха пануо, него у некаквоме бостану пунану цвијеца, па се прекрсти, узме своју кљуку и мотику те опет на оно исто мјесто поде де му је било рецено, и приде него поцне работати прекрсти се према сунцу, које у они трем излажаше, у три пута говореци: "Сунце на исток а јаки Бог на помоц!"

Те уложи да копа земљу, али с неким страхом да не би опет цуо какав глас оздол. Копајуци и изгрцуци земљу, кад ли – засја му се нешто као да му све жраке сунцане у оци синуше, кад ли што је? змај спава на ономе благу и пошто чоек виде да од њега никако не могаше благо да узме, у три маха закуми га да се мице. На то се змај пробуди и реце му: "Ја се одолен не мицем, јер нити је твоје ни моје благо ово, ма са свијем тијем, ако пребројиш све изворе колико их има у овој планини и да ми додеш да кажеш, макнуцу ти се с мјеста, а друкције никако." Кад ово цу они чоек, заде од извора до извора и поцне их бројити редом по гори, али се помете и никако им броја ни краја није могао наци.

Онако трудан сједне испод једнога високога дрвета, да такога у свијету није, и зацује наврх њега де се двојица у велике дегају, па погледа, кад ли долецео виленик и вила, и виленик хоцаше да му вила нешто силом каже, а вила бојеци се закле му се говореци: "Тако ми седамдесет и седам извора што је у овој планини, не знам." Вила негде полеце, а виленик упази овога чоека и реце му да иде на оно благо и да га носи. Он поде кад ли змаја не налази, него диже они заклоп од злата те на џари бјеше, и поцера све благо што у њој наде, а заклоп од ње остави.