Мој је предњак

Био један човек па имао жену која је хтела свакад да је њена реч старија, а сиромах муж морао јој давати за право. Један пут кад су седили пред кућом, пролети онуда велико јато ждралова, а један ждрал пред свима измакао поздраво. Гледајући жена ждралове реце мужу: "Вида, човече, како онај ждрал напред лети, оно је баш мој!" "Није, жено", рекне цовек, "оно је предњак и старешина оних других ждралова, а ја сам твој старешина, даклен је мој предњак." "Није твој, него мој", одговори жена, и тако није твој него мој, они се посвађају, те најпослије жена рекне цовеку: "Човече, ако неће бити мој предњак, ја цу умрети." "Па умри", одговори јој цовек, "један пут нек је и моја старија." Жена легне пак се начини да је умрла.

Лежећи тако целу ноћ, кад буде у јутру, рекне јој муж: "Устај, или ћу сад ићи да зовем жене да те окупају и наместе." "А јели мој предњак?" проговори она, а он јој одговори: "Није."А она рече: "Кад није, нека ме купају." По том отиде муж и дозове жене, те је окупају и наместе. Онда човек као нарицући око ње пришапче јој: "Устај, или идем да те огласе." "А јели мој предњак?" запита га она, а кад јој он опет одговори да није, она му рече: "Кад није, нека ме гласе."

Кад већ доде време да се сахрањује, опет јој муж пришапче: "Устај, сад це доци поп и даци да те прате у гробље." "А јели мој предњак?" Запита жена, а кад јој он опет одговори да није, она реце: "Кад није, нека ме прате." У томе доде и поп и даци и свет се искупи, те је изнесу на авлију те свештеник очита последњу молитву, а човек као плачући над њом пришапче јој: "Устај, несрећницо! зар не видаш да те хоће у раку да те носе?" "А јели мој предњак?" упита она, а кад јој он опет рече да није, она одговори: "Е кад није, нека ме у раку носе."

По том однесу је у гробље, и кад је спусте у раку, свештеник по обичају баци на њу земље па оде први. Онда муж рекне свету: "Идите, брацо, полагано куци мојој, ето одмах и мене, само хоцу да је ја сам земљом покријем тако сам јој се заверио." Онда свет ко оде ко не оде, а муж се спусти у раку, па викне жени кроз заклопац: "Устај, проклетницо! Ето хоће земљом да те затрпају." "А јели мој предњак?" Запита она опет, а кад јој муж одговори да није, она му реце: "Кад није, човече, а ти иди кући, подај свету нека једе и пије за моју душу, а мене нека затрпају."

Кад муж види да ништа не помаже, он дигне заклопац и реце: "Устај! твој је предњак, нека те даво носи!" Онда жена дипи онако с покровом, па стаде трчати за светом и викати: "Станте, народе, мој је предњак! мој је предњак!" А свет кад види, помисли да се повампирила, па бежи! а кад чу поп где она вице: "Мој је предњак!" помисли да она мисли њега, па бежи колико игда може, а жена све претрчала па јури за њим вичући: "Стани, попо, мој је предњак!" А кад поп види да це га стићи, падне од страха – а она проде вичући: "Мој је предњак!" и тако отиде кући.