Побратимски дарови

Причају људи да је у стара времена био некакав силан цоек који се никад Богу не мољаше, ни у цркву идаше, нити се по закону исповиједаше ни прицешциваше, него у свака безакоња упадаше, да је цијели град од њега на јадима био. Од више силе није хтио оженити се као што Господ Бог заповиједа, него науми да вјенца аждају како це више зло цинити, и упути се у некаку пустињу де су страшна језера, али не погоди пута, и тако га ноц стигне те у некакој пецини заноци.

Тек што заспао бјеше, цује у пецини клопот свакојакијех верига, тутњавину као громови, док у томе и пробуди се. Кад ево ти на један пут свану у пецини као дан, и тушта и тама од сваке врсте људи, црнијех, црљенијех и жутијех, у разлиците хаљине обуцени, а пред њима један старац бијеле косе и браде као овца, на двије дворогасте шљаке, који му реце: "који си ти?" А он му у страху одговори: "Путник из далеке земље, и ваш друг." На то му старац одговори:"

Ако си наш, треба да се побратимиш са мном, ако желиш срецан да будеш." Он на то пристане и побратими се са старцем. Пошто се побратимише, реце му старац: "Е побратиме, сад да се дарујемо, ја цу тебе даровати снагу и благо, а ти мене за оба ова дара само своју душу." Ови цовјек премда је био опак, опет промисли хоце ли дати своју душу, али га страх нагна, те се дароваше. Старац запахну њега духом, те у они цас стеце крила, реп и мале рошцице на глави, и даде му један штап двороги, црљен као ватра, говореци му: "Ево ти ови штап, кад ти год буде потреба од новаца, њиме у штогод куцнеш ондоле це излазити на стотине онаке аспре каке ти намијениш."

Обрадује се ови цовјек, те ујутро кад сване одвоји се од побратима те онаки какав је крену, и идавши за дуго поцине под једнијем великијем каменом, па поцне да куша срецу у штапу. Куцне њим у кам говореци: "Све жути цекини да буду!" И цекини из камена пореваше тако да њега притискоше и замало не удавише, а он завика: "Побратиме! побратиме! погибох!" У то долеце му побратим говореци"Ево ме, шта је?" А он му одговори: "Ево притискоше ме цекини, хоце да ме удаве." А побратим му реце: "Реци: ""доста вец"", па не це више излазити." По што он реце: "доста вец" и цекини престадоше излазити, реце му старац: "Узми колико можеш, пак хајде од мјеста до мјеста, те купуј душе за благо."

Онда он опростивши се с побратимом упути се те к једноме граду. Кад доде на једну раскрсницу на један пут нестаде аспри с плеци; он се обазре и угледа једнога калудера на једноме цошку де сједи и бројанице у рукама држи. "Ха!" реце сам у себи "идем онога калудера преварити и хоцу да из њега цекини извиру." Па се примакне калудеру и куцне га штапом говореци: "Све цекини и талијери." Али на мјесто аспри растопи му се штап у руци, а калуђер прекрсти оне бројанице пак му их натаце на главу и реце: "Да васкрсне Бог!" И он се у они цас стресе и проврже се цовјеком какав је и био Ондар му калудер реце: "О Хришћанине! Хришћанине! покај се од својијех гријехова, и моли се Богу и захвали му који је чуо плац родитеља твојијех на небу у они цас кад си душу своју продао, пак се проди ђавољијех аспри, него се труди." Чоек му се поклони, захвали и у руку га пољуби па оде дома и покаја се и као прави Хришћанин до дубоке старости живље. И Бог с нама!