Стојша и Младен

Био један цар па имао три кцери, и једнако их држао у потаји да нису никад на поље излазиле. Кад нарасту за удају, пусти их отац први пут у коло. Али тек што се ухвате у коло, дуне некакав вихар и све три однесе. Цар се препадне кад види да их нестаде, па брже пошље слуге на све стране да их траже, а пошто се слуге врате и кажу да их нигде нису могле наци, цар се разболи и од жалости умре. Иза цара остане царица трудна, и кад доде време да се бреме има, она роди мушко цедо, и надене му име Стојша. Кад Стојша мало поодрасте, он настане јунак да је мало онаких било. Кад му буде осамнаест; година, запита матер своју: "За Бога, мајко, како ти ниси више деце родила до само мене?" А она уздахне и заплаце се, али му не смедне казати да је имала три кцери па да их је нестало, бојеци се да не би Стојша тумарио у свет да их тражи; и тако да не би и њега изгубила. Али он кад види мајку где плаце, навали још вецма и стане је заклињати да му каже што је.

Онда му мата приповеди све по реду како је имала три кцери као три руже, и како их је нестало, и како су их тражили узалуд на све стране. Стојша кад саслуша матер своју, реце јој: "Немој плакати, мајко. Идем ја да их тражим." Мати кад то цује, удари се рукама у прси: "Куку мене кукавици! зар да мајка остане и без сина!" па га стане одврацати и молити да не иде, казујуци му како је то било давно и Бог зна јесу ли вец и живе. Али се он није дао одвратити, него јој реце: "Кажи ми, кад је мој отац био цар, где му је оружје што је пасао, где ли му је коњ што га је јахао." Онда мати видеци да се Стојша оканити не це, реце му да му је отац кад је видео толику жалост, пустио коња у ергелу а оружје на таван бацио.

Стојша одмах наде на тавану оружје све прашно и зардало, али га он лепо оцисти и уреди те сине као ново ковано; па онда отиде у ергелу и наде оцина коња, па га доведе куци и уведе у подруме и стане га хранити и тимарити, те за месец дана оправи се коњ као кака тица, а и онако је био крилат и змајевит. Кад се Стојша вец спреми да иде, реце матери: "Имаш ли, мајко, какав знак од мојих сестара да понесем: ако да Бог те их надем, да би ми веровале да сам им брат?" Мати му плацуци одговори: "Има, храно моја, три мараме што су оне својим рукама везле," па му изнесе мараме и да.

Онда он пољуби мајку у руку, па уседне на коња и отиде у свет да тражи своје сестре. Идуци тако по свету дуго времена, доде један пут под један велики град. Пред оним градом била је једна цесма с које је сав град носио воду. Стојша кад доде на ону цесму, напије се воде па легне мало у хлад да се одмори покривши се по лицу једном од оне три мараме да га мухе не би клале. У томе доде једна госпа по воду и опази Стојшу крај цесме у хладу. Како опази њега и мараму, а она уздахне, по том тоцеци воду једнако је уњ гледала, и пошто натоци воду никако није могла да се оданде отргне него је све уњ гледала.

Стојша то опази па је запита: "Што је, снахо, што ме тако гледиш? Или давно ниси видела цовека или се у што упознајеш?" А она му одговори: "Брате, познајем у тебе мараму што сам је својом руком везла." Онда Стојша устане па је запита откуда је и кога је рода, а она му каже да је царска кци из тога и из тога града и да су биле њих три сестре па их вихар однео све три. Кад то цује Стојша одмах јој се покаже: "Ја сам твој брат. Можеш ли се сетити да је мати била трудна кад је вас вихор однео?" А она се одмах сети и бризне плакати па њему око врата: "Слатки брате! ми смо све три у змајевским рукама.

Има њих три брата змаја, они су нас однели па нас држе сваки у своме двору." Онда се узму за руке, па у змајев двор; у двору сестра брата лепо доцека и угости, а кад буде пред ноц, она му реце: "Брате, сад це доци љутит змај огњевити, све ватра из њега сила, рада бих те заклонити да те она сила не опали, ходи сакриј се." А Стојша јој одговори: "Сестро моја, кажи ти мени шта је његов оброк." Онда га сестра одведе у другу собу, кад тамо, али во пецен, пецка хлеба и аков вина," ето то му је оброк" реце сестра, а Стојша кад то види, прекрсти ноге па све опуцка до мрве, па онда скоци на ноге и реце: "Аха, сестро, да бијаше још!" Кад Стојша тако вецера, реце му сестра: "Сад це змај бацити буздован пред куцу да се зна да иде куци."

Тек што она то реце, а буздован зауји више куце, а Стојша брже истрци пред куцу па му не дадне ни на земљу пасти него га доцека у руке па га завитла преко змаја цак на други хатар. Кад змај то види, зацуди се: "Каква то сила гони од мојега двора!" па се врати натраг и узме буздован па с њим куци. Кад доде пред двор, изиде царева кци предањ, а он се продере на њу: "Ко ти је у двору?" А она му одговори: "Мој брат". Змај је опет запита: "А шта је дошао?" А она му одговори: "Дошао да ме види." Онда змај срдито реце: "Бре није он дошао да те види, него да те води." Цујуци Стојша из двора овај разговор изиде и он пред змаја, а змај како га види стисне се на њега, а Стојша га доцека те се ухвате у коштац па се понеси.

Један пут Стојша обори змаја и припуши га, па му реце: "Шта цеш сад?" А змај му одговори: "Да си ти мени под коленима као ја теби, ја бих знао шта бих." А Стојша му реце: "Ја теби не цу ништа," па га пусти. Онда га змај узме за руку, па га уведе у двор и уцини весеље за недељу дана. Кад проде недеља дана, запита Стојша змаја за друга два зета, змаја огњевита, и змај га упути куда це ици док не наде град, где су двори другога змаја, а онде реце му да це цути за трецега. После тога оправи се Стојша на пут, опрости се са сестром и зетом, па поде к другоме змају.

Тако путујуци доде под један град, и пред градом наде једну цесму, с које је сав град воду носио. Стојша се онде напије воде па легне мало у хлад да се одмори покривши се по лицу једном од оне три мараме да га мухе не би клале. Мало време постоји, ал ето ти једне госпе по воду; како угледа Стојшу и мараму, а она уздахне, по том тоцеци воду једнако је уњ гледала, и пошто натоци воду, никако није могла да се откине оданде него је све уњ гледала. Стојша то опази па је запита: "Што је, снахо, што ме тако гледиш? Или давно ниси видела цовека или се у што упознајеш?" А она му одговори: "Брате, познајем у тебе мараму што сам је својом руком везла." Онда Стојша скоци на ноге па јој се одмах покаже да је њезин брат, и приповеди јој како је био и у друге сестре.

А она кад види брата, бризне плакати, па њему око врата. После се узму за руке па у змајев двор; у двору сестра брата лепо доцека и угости, а кад буде пред ноц, она му реце: "Брате, сад це доци љутит змај огњевити, све ватра из њега сипа, рада бих те заклонити да те оном силом не опали, ходи сакриј се." А Стојша јој одговори: "Сестро моја, кажи ти мени шта је његов оброк?" Она га онда одведе у другу собу, кад тамо, а то два вола пецена, две пецке хлеба и два акова вина, "ето то му је оброк" реце сестра Стојши, а он кад то види, прекрсти ноге па све опуцка до мрве, па онда скоци на ноге и реце: "Аха, сестро, да бијаше још!" Кад Стојша тако вецера, реце му сестра: "Сад це пасти буздован пред куцу цак из другога хатара, да се зна да иде змај."

Тек што она то реце, а буздован зауји више куце, а Стојша брже истрци пред куцу па му не дадне ни на земљу пасти, него га доцека у руке па завитла њим цак на треци хатар. Змај кад то види, зацуди се: "Каква то сила гони од мојега двора!" па се врати натраг и узме буздован па с њим куци. Кад доде пред куцу, изиде царева кци предањ, а он се продере на њу: "Ко ти је у куци?" А она му одговори: "Мој брат." Змај је опет запита: "А шта је дошао?" А она одговори: "Дошао да ме види." Онда змај срдито реце: "Није он дошао да те види, него да те води. "Цујуци Стојша из двора овај разговор, изиде и он пред змаја, а змај како га види, стисне се на њега, а Стојша га доцека па се ухвате у коштац те се понеси.

Најпосле Стојша обори змаја и припуши га, па му реце: "Шта цеш сад?" А змај му одговори: "Да си ти мени под коленима као што сам ја теби, ја бих знао шта бих радио " А Стојша му реце: "Ја теби не цу ништа", па га пусти, а змај га онда узме за руку па с њим у двор, те се стану веселити за недељу дана. Кад проде недеља дана, запита Стојша змаја и за трецега зета, и змај га упути куд це ици док не наде град где су двори и трецега зета. После тога оправи се Стојша на пут, опрости се са сестром и зетом, па поде да тражи трецега змаја. Идуци тако дуго времена, доде опет под један град и пред градом наде једну цесму, с које је сав град воду носио.

Стојша се онде напије воде па легне у хлад да се мало одмори покривши се по лицу једном од оне три мараме да га мухе не би клале. Мало времена за тим проде, ал ето ти једне госпе по воду. Како угледа Стојшу и мараму, а она уздахне, по том тоцеци воду једнако је уњ гледала, и пошто натоци воду, никако није могла да се откине оданде него је све уњ гледала. Стојша то опази пак је запита: "Што је, снахо, што ме тако гледиш? Или давно ниси видела цовека, или се у што упознајеш?" А она му одговори: "Брате, познајем у тебе мараму што сам је својом руком везла." Стојша кад то цује, скоци на ноге, па јој се одмах покаже да је њезин брат, и приповеди јој како је вец био у других сестара. Она кад види брата, бризне плакати па њему око врата.

После се узму за руке па у двор. У двору сестра брата лепо доцека и угости, а кад буде пред ноц, онда му реце: "Брате, сад це доци љутит змај огњевити, све ватра из њега сипа, рада бих те заклонити, да те оном силом не опали, ходи сакриј се." А Стојша јој одговори: "Сестро моја, кажи ти мени шта је његов оброк." Она га онда одведе у другу собу; кад тамо, а то три вола пецена, три пецке хлеба и три акова вина, "ето то му је оброк" реце сестра Стојши, а он кад то види, прекрсти ноге па све опуцка до мрве, па онда скоци на ноге и реце: "Аха, сестро, да бијаше још!" Кад Стојша тако вецера, реце му сестра: "Сад це пасти буздован пред куцу цак из трецега хатара, то је знак да иде змај."

Тек што она то реце, а буздован зауји више куце, а Стојша брже истрци пред куцу па му не дадне ни на земљу пасти, него га доцека у руке па завитла њим цак на цетврти хатар. Кад змај то види, зацуди се: "Каква то сила гони од мојега двора!" Па се врати натраг и узме буздован па с њим куци. Кад доде пред двор, изиде царева кци предањ, а он се продере на њу: "Ко ти је у двору?" А она му одговори: "Мој брат." Змај је опет запита: "А шта је дошао?" А она му одговори: "Дошао да ме види." Онда змај срдито реце: "Није он дошао да те види, него да те води."

Цујуци Стојша из двора овај разговор, изиде и он пред змаја, а змај како га опази, стисне се на њега, а Стојша га доцека те се ухвате у коштац па се понеси. Један пут Стојша обори змаја и припуши на земљу, па му реце: "Шта цеш сад?" А змај му одговори: "Да си ти под мојим коленима као ја што сам под твојим, ја бих знао шта бих радио." Онда му Стојша реце: "Ја теби не цу ништа," па га пусти. Онда га змај узме за руку па га уведе у двор и стану се веселити за недељу дана. Један пут изиду у шетњу, и шегајуци се опази Стојша у авлији једну велику јазбину – отишла под земљу, па онда реце: "А шта је то, зете? Како можеш у своме двору трпети толику пропаст? За што то не зарониш?" Змај му одговори: "Е мој шура, не могу ти од срамоте ни казати шта је то. Има овамо један змајевски цар, па с нама цесто има рат, и сад скоро имамо рок да се ударимо; па кад се год побијемо, сву нас тројицу надбије, и што утеце у ову јазбину оно остане."

Онда му реце Стојша: "Хајде зете, да ударимо нањ, док сам и ја овде да вам помогнем, еда бисмо га како сатрли." А змај одговори: "Ја не смем ни по што пре рока." Кад Стојша види да они не смеју да ударе, онда се он сам дигне да тражи цара змајевскога. Пошто једва један пут напита, доде пред дворе и опази наврх двора зеца где стоји. Онда запита дворане шта онај зец наврх двора ради. А дворани му одговоре: "Да се ко наде да скине онога зеца, зец би се сам заклао, сам одерао, сам исекао, сам приставио, па се сам скувао; али то не сме нико уцинити за своју главу."

Стојша кад то цује, он узлети на коњу па скине зеца, а зец се сам одмах закоље, сам се одере, сам исеце и сам се пристави к ватри. Онда Стојша изиде на змајев цардак па легне у хлад, а дворани кад виде шта уцини, стану му говорити да бежи: "Бежи, јунаце, куд те двоје оци воде, док није дошао змај, јер цеш зло проци ако те затеце." А Стојша им одговори: "Шта ја марим за вашега змаја, нека доде нек се наједе зеца." Кад мало цас, ето ти змаја; како доде одмах опази да зеца нема па повице на дворане: "Ко је то урадио?" А они му кажу: "Дошао један делија те скинуо зеца, и ено га горе на цардаку." Онда им змај реце: "Идите и кажите му нек ми иде из двора, јер ако му додем, не це му ни кост с кошцу остати."

Дворани изиду на цардак к Стојши па му кажу шта вели змај, а Стојша се осеце на њих: "Идите кажите змају, ако му је жао зеца, нека ми изиде на мејдан." Кад они то кажу змају, а змај цикне, све ватра сипа из њега, па полети с на цардак, а Стојша га доцека, па се понеси: нити се Стојша даје оборити, нити може змаја да обори; најпосле реце Стојша змају: "Како ти је име?" А змај му одговори: "Моје је име Младен." Онда му Стојша рекне: "И ја сам најмлади у оца и мајке;" па се онда пусте и збрате, и тврду веру даду један другоме да це братински живети. После некога времена реце Стојша змају: "Шта цекаш оне змајеве што беже у ону јазбину?

Хајде ти да ми ударимо на њих и прије рока." Змајевски цар пристане, и тако поду њих двојица, да ударе на змајеве. Кад она три брата змаја цују да се Стојша удружио и збратио са змајевским царем, и да сад обадвојица иду на њих, они се уплаше па скупе силну војску, те изиду с војском преда њих, а ови ударе на целу војску, и све разбију и растерају, само она три змаја утеку у ону јазбину. Онда ова двојица брже вуци сламу, па гурај у ону јазбину, па онда запале, и тако сва три змаја онде пропадну.

После тога Стојша оправи све три сестре, и крене све благо иза сва три змаја, а змају побратиму остави њихове дворе и сву њихову државу, па се дигне са својим сестрама у своје царство, и сретно доду к матери, па му мати преда царство, те је царовао до свога века.