Све, све, али занат

Пође некакав цар са својом женом и са кћери да се шета по мору на лађи. Кад мало одмакну од бријега, онда дуне вјетар, па га баци чак у некакву земљу, ђе се о његову царству ништа и не чује (као ни он о овоме што до сад ништа није чуо ни знао). Кад изиђу на суво, он није смијо ни казати да је цар, а новаца нијесу имали са собом ништа, а не знајући никака заната, нијесу се могли друкчије ранити, него се он најми, да чува сеоска говеда.

Пошто ту преживе тако неколике године, угледа син цара од оне земље његову кћер, која је била врло лијепа и већ дорасла до удаје, па каже свом оцу и мајци, да се другом никаком ђевојком не ће оженити, до кћери говедара из тога и из тога села! Отац и мати, и други дворани стану га одвраћати, да се прође те срамоте; како би он, царски син, узео говедарску кћер, код толики други царски и краљевски кћери итд. Али све залуду! он каже: "Ја њу, ја ни једну? Кад већ виде, да друкчије не може бити, онда цар пошље једнога свог везира, да јави говедару, да ће цар да му узме кћер за сина.

Кад везир отиде и јави то говедару, а говедар га запита: "Какав занат зна царев син?" Везир се упропасти: "Бог с тобом, човече! Како ће царев син знати занат? Што ће занат цареву сину? Занате људи уче да се ране њима, а царев син има земљу и градове " Говедар каже опет: "Е! ако не зна никаква заната, ја му не дам моје кћери." Везир се врати, те каже цару, шта говори говедар.

Сад постане чудо још веће. Они су мислили, да ће то за говедара бити највећа милост и чест, што му царски син узима кћер; а он пита какав занат зна царев син! Цар пошље другога везира; али говедар каже једно те једно: "Док царев син (вели) не научи какав гођ занат, и не донесе ми своју рукотворину, дотле нема ништа од пријатељства!" Кад се и овај везир врати, те каже, да говедар неда ђевојке, док царев син не научи занат какав гођ (само нек је занат); онда царев син зађе по чаршији, да гледа какав је занат најлакше научити Одајући од дућана до дућана, и гледајући како различни мајстори раде, дође на дућан, ђе се плету рогожине, и то му се учини најлакши занат; па га почне учити, и научи за неколико дана; па онда оплете сам једну рогожину, те је однесу говедару, и кажу му, да је царев син научио занат, и да је то његова рукотворина.

Говедар узме рогожину у руке, те је загледа са свију страна, па онда запита: "Колико то вриједи?" А они му кажу: "Четири паре.'" – "Е! (вели) добро! четири паре данас, четири сјутра, то је осам, а четири преко сјутра, то је дванаест итд. Да сам ја тај занат знао, не би данас чувао сеоски говеда." Па им онда каже, ко је он, и како је ту дошао; а ови се онда обрадују још већма (што узимају ђевојку од цара, а не од говедара), и с највећим весељем вјенчају момка и ђевојку и проведу свадбу; па онда даду овоме цару лађе и војску, те отиде преко мора и нађе своју земљу.