Зет и пуница

Некакав зет доде у пунице, и сједеци код ватре види де двије жене добро посоле један лонац, па помисли у себи да оно што се у лонцу кува, вец није за јело, и као што су зетови у пуницама шаљиви и безобразни, намисли да га и он јошт тако пресоли, да се ни у уста узети не може, па онда оставши сам у куци, завуце обје руке у сланицу и заграби пуне прегршти соли. Сланица је била од дрвета и имала округлу јаму, на коју се со унутра сипала и напоље вадила. На ону јаму он руке увуце ласно у сланицу, али их заједно, још пуне соли, ни по што није могао напоље извуци, и тако муцеци се око тога и натежуци, руке подбуну да најпослије ни једне ни празне није могао извуци.

Кад у том неко рупи на врата, он брже боље сједне, па сланицу с рукама метне меду ноге, да се не би видело шта му се догодило. Кад потом сједну за вецеру, он од срамоте не смједне казати шта му се догодило, него реце да је сит и да не може вецерати ништа. И тако послије многога нудења и мољења, он на цудо и жалост свију куцана не цедне ни сјести за софру нити и шта окусити.

Кад се по вецери цељад разиду из куце, он устане и носеци сланицу на рукама изиде на поље, па угледавши за куцом кроз мрак своју пуницу де стоји, помисли да је пањ некакав, па разманувши сланицом удари је по плецима колико игда може, говореци тамо њој матер: "Ти мени не даде вецерати." Пуница се на то тргне, и одговори му: "Ана те темате било! Како ти нијесам дала вецерати? Та нијесам ли те звала и нудила више од десет пута!"