Кафа и њезино црнило

Кад пође једном кум кнез у кума попа у варош на крсно име, најприђе изнесу му кафу. Кнез помисли да је кафа највиша част, и науми кад се крсно име служи, те купи мало кафе. Кад дође кући, рече кнегињи: "Спреми ово каве тамо кад дође кум поп, да му свариш." Кнегиња није никад кафу ни виђела а камоли пила али варила, и наком неколико доба прође поп покрај њихове куће, а кнез га сврати у кућу молећи га, да причека док му каву учине. Почне се поп изговарати да нема времена а да се ноћ примиче, али залуду. Уљезе поп, а кнез жени: "Одмах каву пристави да се вари." Кнегиња настави по пињате воде и сву каву у воду, онако не попржену. Чека поп кад ће та кава доћи, кад кава никад варена, те поп запраши молећи, да га без каве пуште. Потрчи кнез до огња и запита кнегињу: "Јели већ варена? Јели пуштила црнило?" па кад види да није, врати се стидан говорећи: "Опрости, куме попе, Бога ради! преварио ме у вашу варошу један Лацман и Лацмански син, те ми продао некакве каве која не пуштава црнило." Поп се насмије, те пође дома без каве.