Зет и пуница

Некакав зет дође у пунице, и сједећи код ватре види ђе двије жене добро посоле један лонац, па помисли у себи да оно што се у лонцу кува, већ није за јело, и као што су зетови у пуницама шаљиви и безобразни, намисли да га и он јошт тако пресоли, да се ни у уста узети не може, па онда оставши сам у кући, завуче обје руке у сланицу и заграби пуне прегршти соли. Сланица је била од дрвета и имала округлу јаму, на коју се со унутра сипала и напоље вадила. На ону јаму он руке увуче ласно у сланицу, али их заједно, још пуне соли, ни по што није могао напоље извући, и тако мучећи се око тога и натежући, руке подбуну да најпослије ни једне ни празне није могао извући. Кад у том неко рупи на врата, он брже боље сједне, па сланицу с рукама метне међу ноге, да се не би виђело шта му се догодило. Кад потом сједну за вечеру, он од срамоте не смједне казати шта му се догодило, него рече да је сит и да не може вечерати ништа. И тако послије многога нуђења и мољења, он на чудо и жалост свију кућана не ћедне ни сјести за софру нити и шта окусити. Кад се по вечери чељад разиђу из куће, он устане и носећи сланицу на рукама изиђе на поље, па угледавши за кућом кроз мрак своју пуницу ђе стоји, помисли да је пањ некакав, па разманувши сланицом удари је по плећима колико игда може, говорећи тамо њој матер: "Ти мени не даде вечерати." Пуница се на то тргне, и одговори му: "Ана те темате било! Како ти нијесам дала вечерати? Та нијесам ли те звала и нудила више од десет пута!"