Царичина снаха овца

Бијаше некаква зла царица, која многе људе и жене с овога свијета смицаше да се никада није нико могао досјетити, и немаше друго никога него једнога једиктога сина којега мишљаше наком себе за цара оставити. Кад дође вријеме да царица жени сина, рече му: "Ја сам нашла за тебе ђевојку сјеновиту, која ће ти крилате јунаке рађати, и ако ову не узмеш што сам ти ја нашла, пази се што ће ти се догодити." Син јој на то одговори да јој захваљује на свима ђевојкама од свијета и на свима крилатијем синовима, јер је већ нашао ђевојку, и да ће је на срамоту материну вјенчати, већ ниједну, макар се никада и не оженио. Пошто царица ово чу ражљути се и запријети му говорећи: "Ела, ако ти баста."

Царев син матери за инат ожени се и зовне вилу за кума и змаја за старога свата, те с ђевојком дома, говорећи својој жени да се од његове матере чува и крије, да је ненадно чудо не снађе "јер је вели "она некака жена удесне руке тако да су моја сва браћа и сестре па и сам отац на пречац помрли, или их је она потровала или замађијала." Прође неколико времена и царица не види своје снахе, и колико је гођ настајала да је види, ништа није могла учинити, док једно јутро несрећом пође јој муж у лов, и залуду затвори врата од камаре ђе му је невјеста спавала; јер царица обазна да је он отишао у лов, те некакијем штапом такне у вратнице те врата једанак бупише на тле.

Препаде се сирота невјеста, скочи у сусрет свекрви, и пане пред њом на гола кољена као да јој се умоли и опроштење иште. А она је подиже говорећи: "Не бој се, мој синко, ја нијесам за друго дошла него да те дарујем као поправ своје дијете." Ово изрекавши извади један прстен и ухвати снаху за руку, пак мећући јој ови прстен на прст проњуњори неколико ријечи, а она њу у руку по закону пољуби и захвали на прстену. Царица отиде с те стопе, а снаха јој гледајући и премећући они прстен, какога још у своме вијеку није виђела, тако је био лијеп, мало за тијем претвори се у овцу и там амо кроз камару стане блејати.

Царица је имала негђе потајно некаку велику аждају, и кад би кога очарала овијем прстеном, и пошто би се прометнуо у овцу, повела би овој неситој аждаји и теке се враћаше да ухвати и поведе снаху, приспије у толико и њен син из лова те једанак се нађу на вратима од камаре. Кад га жалосна жена види, почне около њега и узањ скакати и блејати да се и сам царичин син зачуди, и не могаше да проговори ријечи, крстећи се од чуда, и најпослије матер запита: "Откуд ова овца овђен?" "Камо ми жена?"

Она се смете не знајући му шта одговорити, него то толико да ништа не зна, и закуне се ње проклетом душом. Видећи царев син да му жене нема, а ова овца мимо икаке овце ђе непрестано њега у очи гледа, около нога му се увија и непрестано блеји, стави се да је замађијана, те он од жалости да сам себе убије и тражећи нож кроз камару, види они удесни прстен у камари, и пружи руку да га узме, а овца на њега скочи и не да му га узети, него на њега насрће да му оба ока избије. Сјети се он злу, те узме овцу, па с њом у гору тражећи и зовући куму вилу, док је некако дозове, па кад се састану, каже јој он све како је и што је, а вила му одговори: "Она ти је затрављена и замађијана, ма ја прије него се договорим са својијем братимом змајем, ни шта ти не умијем рећи."

Онда ти вила некуда полеће и доведе змаја. Кад се сви састадоше и змају казаше све потанко, циче змај да се сва гора устресе, и рече цареву сину: "Ако желиш да опет твоја жена остане кака је и била, треба да двије душе изгубимо." "Које?" упита царев син. "Твоју и моју мајку", одговори змај, а змајева мајка била је она аждаја у царице. Царев син на то пристане, али вила рече им: "Не тако, ако су вам мајке душу изгубиле, немојте ви; него хајде ти змају закуми матер аждају, да више не прождире Божјих душа, а ја ћу куму царицу, да се већ окани злочинити."И тако пођу сви дома, закуме у три пута аждају, а три пута царицу, и оне им се закуну да не ће, те царица извади други прстен, даде овци, а овца проврже се опет каква је и била. И Бог ми те веселио!