Бој на Салашу

Вино пију три српске војводе
у богатој и поносној Мачви,
у лијепу селу Метковићу,
а код двора Петра Херићева.
Прво бјеше српска војевода
Катић Јанко из села Рогаче
од Космаја, гн'језда соколова:
а друго је војвода Вујица
из Азање сниже Смедерева;
а треће је српска војевода
Чупић Стојан, Змају из Ноћаја;
с њима пије до двјеста Србина.
Ту Србина без коња не бјеше,
већ све Срби на коњма добријем.
на хатима, а под миздрацима.
А када се напојише вина,
те им винце изиђе у лице,
а ракија приче говорити,
поче им се Чупић туговати:
-Ах, мој брате, Јанко и Вујица,
тешко су ми Турци додијали,
јер сам, браћо, на крајини љутој,
украј Дрине, украј воде хладне,
пак ми Мачву из преваре краду,
не могу се с њима удесити.
а да ми се с њима удесити,
волио бих нег' царево благо,
да ја видим чија јесте Мачва,
чија јесте, чија л' ће остати;
то бих сада, браћо, најволио."
Истом Чупић у ријечи бјеше,
а стражарче долеће са страже,
вјерна слуга Јуришића Станка,
иза Батра, са села Салаша;
гологлаво бјеше, без обуће,
без обуће и без дуге пушке;
од шумскога трња одерано,
грознијем се сузам' упрљало.
Војводама када оно дође,
оно њима бога не назива,
већ овако њима проговара:
"Жље га сјели, три српске војводе
жље га сјели и вино попили!
Ви пијете и попијевате,
сиротиња у невољи цвили:
на Мачву вам Турци ударише,
седам хиљад' и триста Турака
и пред њима Мехмед капетане
од Зворника града бијелога,
бијела му брада до појаса.
Буљугбаша Јуришићу Станко
са својијех седамдесет друга,
хћаше јунак да узбије Турке,
и на Турке огањ оборише;
пуче пушак' од Јуришић Станка,
пуче пушак' седамдесет равно,
од Турака седам хиљад' пуче:
м и не знасмо Један за другога,
ко л' погибе, ког' ли ухватише,
ко л' утече, који ли остаде,
нит' знадосмо куд се ђеде Станко.
Еле Турци Мачву прегазише,
порибише Совљак и Глоговац.
Ко је вама коње набавио,
ко је вам чоху порезао,
ко ли вам је поково оружје,
разма јадна сиротиња раја?
пак с Турцима рају завадисте
и Турцима сада издадосте.
Што чините, да вас бог убије;
што чините, јер се не бијете,
не бијете, јал' се предајете?"
Кад то чуо Чупићу Стојане.
у руци му пуна чаша вина,
пупа му се чаша задесила,
од ешка му задрхтала рука,
па испусти чашу на синију
(нит' се разби нит' се проли вино),
а пљесну се руком по кољену,
под кољеном скерлет-чоха пуче
и бијела кожа на кољену;
на руци му три златна прстена,
та сва три му цркла на прстима.
Чупић С гојан грозне сузе проли:
у Стојана нема много друга
разма цигле двије вјерне слуге,
једно бјеше Сићићу Маринко,
а друго је Шуманац Васиљу;
Стојан викну двије вјерне слуге:
"Слуге моје, брже коње ваше."
А он скочи, припаса оружје,
собом Стојан до мркова дође,
па мркову притеже колане,
притеже му четири колана,
а и пету ибришим-тканицу,
узду врже, на мркова сједе;
око њега двије вјерне слуге.
'Вако Чупић рече са мркова:
"Браћо моја, Вујица и Јанко,
будите ми данас у невољи,
да идемо дочекати Турке!"
А Вујица гледну на Катића,
Катић Јанко у земљу преда се,
јер Катићу мило не бијаше
бој заметат у земљи незнаној
с мало друштва, а с много Турака;
друштва мало, а и то невјешто,
не познаје стаза ни богаза.
Проли сузе Чупићу Стојане,
сузе проли, па опет говори:
"Браћо моја, Вујица и Јанко,
будите ми данас на невољи,
данас мене, ја ћу сјутра вама;
ил' ви пошли ил' не пошли, браћо,
ја ћу један ударит на Турке,
под срамотом овом остат нећу,
мрет ми данас или мрети сјутра,
волим прије, о мање грехоте!"
Кад погледа војвода Вујица
та ђе Чупић грозне сузе лије,
Вујици се врло ражалило,
па он скочи на ноге лагане
и Чупићу овако говори:
"Побратиме, Чупићу Стојане.
нека знадеш, ја те издат нећу
са мојијех сто педесет друга:
ко те издо, издало га љето,
бијело му жито не родило,
стара њега мајка не виђела,
њим се мила сестра не заклела!"
Пак Вујица викну на дружину:
"А на ноге, моји соколови;
брзо своје коње опремајте."
Вујо оде до коња алата,
притеже му четири колана.
а и пету ибришим-тканицу.
узду врже, сједе на алата.
око њега сто педесет друга.
Ту се Вујо и Стојан састаше:
срамота се Јанку учинила
да он јунак од друштва остане.
да остане и да их издаде,
веће и он на ноге устаде
и долеће до коња ђогата,
до ђогата гриве окнивене,
притеже му четири колана,
а и пету ибришим-тканицу,
узду врже, на ђогата сједе,
око њега педесет момака.
Три војводе заједно пођоше,
три војводе као три сокола,
а за њима до двјеста Србина
на хатима, а под миздрацима,
кано сродно јато голубова -
боже мили, да лијепе ките!
С Метковића села полећеше,
пак Богатић село прелећеше,
у Клијење село долећеше;
а кад бише у село Клијење,
Чупић Стојан гледну испод руке
ал' му Совљак огњем горијаше
а по њему Турци халакају.
Онда Чупић 'вако проговори:
"Браћо моја, Вујица и Јанко,
и ви браћо, дв'је стотине Срба.
хоћете ли да се послушамо:
да ми добрим коњма облакшамо.
па да с коња збацимо теркије,
да ми добре коње облакшамо,
да колане коњма притегнемо;
брзо ћемо с' ударит с Турцима;
а немојте жалити теркија!
Ја сам чуо од старијех људи:
онђе нема нигда старјешине,
старјешине ни да судит може,
који није кадар платит вина
у механи за потребна друга;
хвала богу. и бог ми је дао,
ако бог да те здраво будемо,
теркије ћу вама допунити
и хоћу вас вином напојити:
ако л' који у боју погине,
тражићу га, па га сахранити,
л'јепо ћу му т'јело опојати."
Кад то чуло дв'је стотине Срба,
сви Стојана одмах послушаше,
па с добријех коња одсједоше,
побацаше са коња теркије
и колане коњма притегоше.
пак на добре коње усједоше,
потекоше путем пријекијем,
па салашко поље истрчаше.
А кад они на друм изиђоше,
Турци пошли друмом широкијем,
прошли Турци у богату Мачву,
око пута преко поља равна,
па плочама траву одадрли.
ал' се јоште повратили нису.
Кад је Стојан сагледо друмове,
опет онђе уставио друштво,
па он својој дружини говори:
"Браћо моја, Јанко и Вујица,
и ви браћо, дв'је стотине Срба,
ја сам ноћас лијеп сан уснио,
нека знате, наш ће мејдан бити,
ако бог да, добићемо Турке,
само, браћо, држ'те се јуначки,
немојте се, браћо, препанути!
Видите ли то салашко поље
колико је дуго и широко,
кад се Турци с плијеном помоле,
све ће поље собом закрилити,
ви се, браћо, препанут немојте!
Ја сам чуо од старијех људи:
нема смрти без суђена дана.
ни јунака без првога брата;
нека знате, ја ћу бити први!
Већ овако да се послушамо:
око главе саруке завите,
а по турски сабље припашите
и по турски коње разиграјте,
да се Турци далек' не осјете,
нас је мало, а много Турака;
па хајдемо право међу Турке,
ко нас гође види од Турака,
свак ће мислит, њима индат иде.
А када се с Турцим' изм'јешамо,
да сви, браћо, бога поменемо
а по једну пушку избацимо,
више пушак' немојте бацати,
већ тргните сабље од појаса
да кроз Турке јуриш учинимо,
пак да Турке одмах рас'јечемо,
рас'јечемо Турке на буљуке,
нека не зна један за другога;
тако ћемо Турке забунити.
Јоште, браћо, да вам ријеч кажем:
извадите дрвене чутуре,
напите се поцерске ракије
зарад срца и зарад слободе."
Кад то чуло дв'је стотине Срба,
сви по турски главе замоташе
а по турски сабље припасаше.
пак тргоше дрвене чутуре
и стадоше све два и два пити;
Чупић трже дрвену чутуру,
па он пије са два побратима.
По једном се пићем обредише,
а по другу пити започеше,
ал' се Турци пољем помолише.
Колика је сила у Турака,
све су поље собом закрилили.
Они гоне плијен од Совљака:
седам хиљад' бијелих оваца,
пет хиљада црвенијех коза,
три хиљаде крава музовнијех.
шест стотина мачванских волова:
стоји блека овац' за јањцима,
стоји мека јањац' за овцама,
века стоји коза за јарићи,
а јарића дрека за козама;
стоји рика крава за теладма,
а телади мека за кравама;
бука стоји мачванских волова.
не познају својијех чобана,
види стока ђе ће путовати,
паке жали свога завичаја;
а за њима Турци халакају.
Виче Турчин један до другога:
"Лакше, Мујо, не умори марве!"
- "Хоћу, Усо, ада како нећу;
далеко је Дрини путовати,
бојати се Чупића Стојана."
Турци мисле, нико их не слуша.
Чупић слуша, пак сузе прољева,
та од јада, гледајућ' очима
како Турци српски плијен гоне
(у звјерки би срце препукнуло,
а камоли у живу јунаку!),
па говори Чупићу Стојане:
"Видиш, брате, Јанко и Вујица,
видите ли сиротињског пл'јена,
ко б' остао под овом срамотом?"
па он сарук на очи намаче:
"Хајте за мном како који може."
Сви саруке на очи нам'коше,
а по турски копља окренуше
и по турски коње разиграше,
па сви шуте ништа не говоре,
већ одоше на сусрет Турцима.
Најнапријед Стојан на мркову,
за Стојаном Вујо на алату,
за Вујицом Јанко на ђогату,
а за Јанком дв'је стотине Срба.
Л када их Турци опазише,
они мисле њима индат иде,
па овако њима говораху:
"Валах. кардаш, немаш куда амо;
што смо хћели, то смо учинили,
онђе нама не има хисета."
Срби шуте, ништа не говоре.
А када се с Турци из'мјешаше,
изм'јешаше, пак се познадоше,
тад сви Срби бога поменуше
а на Турке огањ оборише.
Од Србаља двјеста пушак' пуче,
мртвих паде за двјеста Турака;
од Турака седам хиљад' пуче,
паде магла од неба до земље,
нит' се види неба ни облака:
виш' њих јарко помрачило сунце
од пушчаног праха и олова;
али Срби старе мејданџије
више пушак' метати не хћеше,
већ тргоше сабље од појаса
и кроз Турке јуриш учинише,
рашћераше Турке на буљуке
као вуци бијеле јагањце,
да не знаде један за другога,
ко ли гине, ко ли задобива;
Турци вичу: "Умет и Мухамед!"
Срби вичу: "За вјеру хришћанску
и за славу имена српскога!"
Кад се двије ударише војске,
Црнобарац Станко харамбаша
на даништу бјеше крај Салаша
с побратимом Нинковић Јовицом
н са побром Латковић Јованом;
кад стадоше сабље сијевати,
Станко срцу одољет не може,
веће они с даништа скочише,
сваки себи уби по Турчина,
пак на турске коње усједоше
и по пољу Турке поћераше.
Када виђе Чупићу Стојане
ја у боју Црнобарца Станка,
Чупић њему "вако проговара:
"Бе аферим, Црнобарац Станко!
Да си синоћ мог брата убио
и да си ми дворе запалио,
та све бих ти данас опростио,
нити бих те игда прекорио;
проклет био ко ти споменуо
кад си Србљу тако у помоћи."

Да је коме стати нагледати
како српске сабље сијевају,
мртве турске главе зијевају.
Ту не оста Србин у дружини
који турске не одс'јече главе,
који по дв'је, који по четири.
војводама ни броја не има.
С'јече Турке од Рогаче Јанко,
што би Јанко Турак' оставио
дочекује војвода Вујица,
што 6' Вујица Турак пропустио
дочекује Црноборац Станко.
што би Станко Турак" промашио
дочекује Латковић Јоване,
што 6и Јован Турак оставио
дочекује Нинковић Јовица.
што б' Јовица Турак' пропустио
дочекује Чупићу Стојане:
Чупић ради да гласник не оде:
сабљом с'јече, а мрковом гази,
другом руком буздованом туче.
на све стране Чупић посла има,
јер он жели да гласник не оде.
Од Србаља нико не погибе
разма једно цигло момче младо,
а ни оно не би погинуло,
али смотри токе на Турчину,
пак не хћеде коња да се држи,
већ сјах' с коња да токе добије,
па га Срби у боју згазише;
ет' тако је лудо погинуло!
Од Турака мало ко утече
разма један Мехмед капетане
на ђогату коњу виловноме;
поћера га Чупић на мркову,
ћераше се преко поља равна,
ћераше се за пуно два сата:
нит' му може Мехмед измакнути
нит га може Чупић престигнути,
јер је Чупић коња уморио
и мрков му рана допаднуо;
на мркову седам грдних рана,
још се коњма покорити неће.
Ал' говори Чупић са мркова:
"Потурицо, Мехмед капетане,
обазри се да се погледамо,
да видимо чија је сад Мачва:
ил' је твоја ил' ће бити моја,
чија ли је од старине била!"
Турчин мучи, ништа не говори.
веће бјежи с главом без обзира.
Опет Чупић њему проговара:
"Јао, курво, Мехмед капетане.
ћераћу те Дрини до обале;
док те јунак у Дрину не нагнам,
ја се тебе оканити нећу;
ако ли ми уз Дрину побјегнеш,
ћераћу те до града Зворника -
да бих знао да ћу погинути,
ја те данас оставити нећу."
Тад се Турчин натраг обазрео,
десну руку на прси метнуо,
Стојану се до седла поклања:
"Богом брате, Чупићу Стојане,
поклони ми живот на мејдану:
твоја Мачва и твоја старина,
ја се у њу нигда вратит нећу,
нит' ћу доћи нит" ћу завојштити,
већ ћу с тобом у дослуку бити,
држаћу те као брата свога;
ако л' бих се у њу кад вратио,
еда бог да и Мухамед светац
геја из ње главе не изнио!"
(Боже мили, чуда великога,
ђе сам Турчин тада себе прокле)
Ал' се Стојан не би повратио,
ћеро би га макар и пјешице;
али Катић присто за Стојаном
на ђогату гриве окнивене,
па га Катић сустићи не може,
већ Стојана грлом дозиваше,
грлом виче 6'јелом руком маше:
"Побратиме, Чупићу Стојане,
врат' се амо, бога ти једнога;
пуст' Турчина једног огласника
нека каже босанском везиру
како јесте војску покупио
без фермана и без бурунтије
и без р'јечи цара честитога,
па како је поробио Мачву
(нек се хвали по Босни каменој),
оћерао краве и волове,
оћерао и козе и овце,
нек им буле сир и масло купе."
Онда Чупић послуша Катића,
пак се прође Мехмед капетана.
Поврати се Јанку у Салаша.
од Турака шићар покупише,
сиротињски плијен повратише
а Илију Срба сахранише.
Откако је гавран поцрнио
није змија гују дочекала
као Чупић Мехмед капетана
у широку пољу салашкоме.
Ако ли тко вјеровати неће,
нека иде те очима види:
знати ће се турска костурница
докле тече сунца и Салаша