Бој на Чокешини

Полећеше два врана гаврана
саврх Цера, изнад Чокешине,
крвавијех кљуна до очију
и крвавих ногу до кољена,
салећеше у богату Мачву,
те падоше насред Прњавора,
на бијеле Крсманове дворе,
баш Крсмана кнеза Вујичића.
Ту излази љуба Крсманова,
излазила, па је говорила:
"Ја два врана, два по богу брата.
јесте л' скоро са Цера планине?
Јесте л' вид'ли цркву Чокешину
и у цркви славна игумана
игумана Хаџи-Костантина?
Јесте л' вид'ли Ћурч'ју харамбашу,
који чува страже од Турака
с његовијех триста и три друга
да не буде робља из Поцерја?
Јесте л' вид'ли мога господара,
а Крсмана кнеза Вујичића?
Јесте л' вид'ли Ваљевца Јакова,
та Јакова српског команданта?
Је ли дошо Ваљевац Јакове,
је ли дошо и довео војску?
Је л' колико војске у Јакова?
Отишо је Крсман пред Јакова
да дочека војску Јаковљеву,
под Јаковом коња да прихвати.
Ђе је Крсман, вода г' однијела,
што с' не нађе код својега двора?
Турска ћу се назвати робиња
за живота њему и за здравља;
мене Турци јесу додијали
свако вече двору долазећи,
свако вече и свако ми Јутро.
не могу им ватре надавати,
ја како ћу хљеба нам'јесити,
како ли ћу воде нанијети;
сви питају куд је Крсман от'шо,
а ја јадна казати не смијем.
Јуче су се пушке испуцале.
сву је Мачву тама попанула;
није тама ода зла времена
ни година што родити неће,
већ је тама од прах' пушчанога."
Ал' бесједе двије птице вране:
"О госпођо, Крсманова љубо,
ради бисмо добре казат гласе,
не можемо, већ каконо јесте.
Ми смо јутрос са Цера планине,
а јуче смо ваздан почивали
па бијелој цркви Чокешини.
Виђели смо Хаџи-Костантина,
Костантина, славна игумана,
ђе Србиње јунак причешћује
без канона и без испов'једи,
јер Србиње на бој опремаше,
заклиње их крстом и законом
да брат брата у боју не изда;
и вид'ли смо Ћурч'ју харамбашу,
с његовијех триста и три друга,
који чува страже од Турака
да не буде робља од Поцерја;
и вид'ли смо Ваљевца Јакова;
у Јакова није много војске
нема више већ триста Србова
и четири с њиме харамбаше:
од два брата, два Недића млада,
Димитрије и с њим Глигорије,
треће бјеше Дамјан Кутишанац,
а четврти Дамјановић Панто -
сва четири јесу једнолика
једног раста, а једног погледа,
једне ћуди, а једне помисли;
на њима је рухо једнолико,
чиста свила до земље спушћена,
а кадифа у краћем скројена;
све оружје у злато облито,
у рукама пушке једнолике,
једног харча од дванаест драма;
на глави им капе кадифлије,
златне ките бију по појасу;
јадној мајци сви ти су једнаци!
Када дође Ваљевац Јакове,
када дође и доведе војску,
под Јаковом Крсман коња прими,
добра коња крилата ђогата;
како дође Ваљевац Јакове,
како дође и доведе војску,
те се Јаков саста са Ћурчијом,
у образ се они пољубише,
ал' за здравље питат се не хћеше,
веће одмах кавгу заметнуше.
'Вако рече Ћурч'ја харамбаша:
"Та Јакове, српски команданте.
хоћеш, болан, више довест војске?
Ако л' нећеш више довест војске,
ја се први с Турци бити нећу,
јер ја нисам дрво врбовина,
кад пос'јеку да с' омладит могу,
па да будем врба ко и била,
већ Ћурчија, горски харамбаша.
кад пос'јеку, омладит се нећу.
Ја сам јунак душу огр'јешио
и уз часне посте омрсио,
у Љешници три ноћи ноћио
и три дана по њојзи ходио;
док сам турску уходио војску,
с Турцима сам мрсно вечерао,
вечерао мрсно и ручао,
с Турцима сам ишо у џамију.
турски клањам, српски бога молим:
у Турака има много војске:
седам хиљад' и триста Турака
и пред војском до два серашћера:
Дервиш-ага из града Зворника,
Ножин-ага од села Маоче;
па сам чуо што говоре Турци:
Турци веле да Поцерје робе,
да запале цркву Чокешину,
да погубе Хаџи-Костантина."
Ал' бесједи Ваљевац Јакове:
"Ти Ћурчија, један пржибабо,
ни стари ти четовали нису,
већ чували краве по Сријему!

Ласно ти је, море, бабе пржит
у поноћи кад нико не види,
ал' је мучно мејдан дијелити
у по подне св'јету на видику;
нећу, море, више купит друштва,
с ово брата дочекаћу Турке."
Истом они у ријечи бише,
кренуше се Турци из Љешнице;
бубњи бију а свирале свире,
сва се земља испод Цера тресе.
право Турци иду Чокешини.
Кад то виђе Ћурч'ја харамбаша,
он докопа пушку по средини,
обазре се, рече три ријечи:
"Моја браћо, до триста другова.
ко ће са мном, нека иде за мном,
ја се први с Турцим' бити нећу."
Што бијаше огња пламенита
са Ћурчијом оде у планину.
Кнез Михајло Ружичић пошао
из лијепа села Метковића,
и он води три хиљаде војске;
кад Михајло опази Ћурчију,
ђе Ћурчија струже уз планину,
препаде се Ружичић Михајло,
намах своју распустио војску:
"Моја браћо и моја дружино,
кад Ћурчија бјежи у планину,
нема данас боја са Турцима,
ии бјежите сваки своме двору,
да се сваки код свог двора нађе."
Ту Михајло распустио војску.
Чича Јаков остаде пред црквом
су својијех три стотине друга,
су четири своје харамбаше;
а игуман Хаџи-Костантине
није требо да с' у боју деси:
Костантин се игуман уклони;
а чича се Јаков препаднуо.
посједнуо крилата ђогата,
голу сабљу држи у рукама,
па дружини 'вако говораше:
"Браћо моја, три стотине друга,
да црквену затворим авлију,
ла бусије себе поградимо,
па да овђе дочекамо Турке!"
Ал' бесједе два брата Недића:
"Чича Јашо, што си полуђео?
Мн нијесмо једне женске главе
под затвором женски да помремо,
па да цркву крви обојимо,
да костима цркву потрусимо,
већ хајдуци, убојни јунаци,
што замећу по крајини кавгу
измеђ' цара и измеђ' краљева;
да идемо да сретемо Турке,
да се далек' с њима побијемо,
ђе је свему св'јету на видику!"
То рекоше, па се послушаше,
сви шарене пушке потпрашише,
па Недићи напријед пођоше,
а за њима Дамјан Кутишанац,
за Дамјаном Дамјановић Панто,
а за Пантом дружина остала.
Чича Јаков на ђогату јаше,
голу сабљу у рукама носи,
иде виђет побит како ће се.
Надалеко сусретоше Турке,
повисоко од бијеле цркве,
виш' Врањевца дубока потока
на високу брду голетноме,
ђе Љешници јесте на погледу.
Слушај, госпо, ко заврже кавгу!
Два Недића бусије не траже,
већ падоше оба на кољена,
а обадва пушке оборише,
обје пукле, остаће им пусте.
Бого мили, чуда големога,
ђе два брата, два Недића млада,
погодише у турској ордији
до два брата, два Турчина млада,
оба брата наврх Вуковија,
оба брата, оба барјактара,
оба паше, ногом не макоше,
барјаци им пусти остадоше.
Земљи паде Дамјан Кутишанац.
земљи паде, пушци огањ даде,
и он уби у турској ордији
из Зворника Хасан-барјактара.
Хасан паде, барјак му остаде;
земљи паде Дамјановић Панто.
земљи паде, пушци огањ даде:
Пантелија уби у ордији
из Брчкога Глибан-барјактара,
и он паде, ни ногом не маче.
Намах пуче од триста Србова.
намах пуче триста џефердара,
мртвих паде за триста Турака;
од Турака седам хиљад' пуче.
магла паде од неба до земље,
нит' се види неба ни облака
од онога праха пушчанога.
Боже мили, срца слободнога
у два брата, два Недића млада,
ђе с Турцима завргоше кавгу
триста Срба са седам хиљада:
два Србина удриш' на педесет,
четворица на стотин' Турака,
осморица на двјеста Турака.
Бој чинише пуно и за много,
ја у дану пуно седам сата;
све разбише Турке на буљуке.
Сташе Турци натраг узмицати.
рањенике Јањи преносити;
ев' Турцима индат придолази,
Недићима нико ниоткуда.
Ђе је срећа, ту је и несрећа:
кад се седам навршише сата,
ев' Недићи рана допадоше,
пребише им Турци обојици
из пушака ноге до кољена;
оба сјела један до другога,
они вичу, реко б' вино пију,
око себе Србадију храбре,
пушке пуне, на Турке бацају.
Ђе је срећа, ту је и несрећа:
у Недића нестаде џебане,
а не могу на ноге устати
да потраже по друштву фишека,
већ из гласа сташе дозивати:
"О дружино, браћо Србадијо,
није ли се у ког догодило
ја фишека да нама докучи,
празне су нам пушке у рукама,
још видимо према себи Турке;
у кога се фишек' догодило,
за фишек му ево по жут дукат,
ако му се и то мало чини,
за фишек му ево десет дукат'!"
- Доста злата, ал' џебане нема!
Стаде викат један до другога,
ни у једног није се десило;
а то турски шпијуни зачуше,
отрчаше, Турцима казаше,
да ј' у Срба нестало џебане.
Кад то чуше до два серашћера,
Ножин-ага и с њим Дервиш-ага,
од појаса сабље повадише,
издалека Турке повратише
и на силу Турке наћераше:
"Јала, кардаш, јуриш на душмана!
У душмана нестало џебане."
Кад ли, болан, Турци јалакнуше,
на Србиње јуриш учинише!
Ту се Срби покорити неће,
већ се бране и празним пушкама;
изломише пушке на седморо
ев' тукући око себе Турке.
А кад танке пушке изломише,
сваки Србин хвата по Турчина:
како који докопа Турчина,
сваки пада по Турчину своме,
сваки Србин мори по Турчина,
а Србина по двадест Турака.
Погибоше два Недића млада,
и погибе Дамјан Кутишанац,
и погибе Дамјановић Панто,
погуби га Дервиш од Зворника:
Дервиш-ага Панту долећео,
удари га сабљом изненада,
уједном му одсијече главу;
Пантелија оста на ногама,
глава паде у траву пред т'јело.
Мртва глава са земље говори:
"Ти си, Дедо, ј.. у ми ти нену,
јер ме тако из преваре тучеш?"
Сви се Турци онда зачудише
та шта рече мртва српска глава.
Ту погибе за триста Србина,
а Турака Јањи донесоше
пет стотина, онђе укопаше,
вергијаша ни носили нису.
И данаске стоји костурница
од Србаља и још од Турака
виш' Врањевца дубока потока
на високу брду голетноме.
Та знаће се њино разбојиште
док је Цера и Видојевице
и на небу сунца и мјесеца,
ђе Недићи јесу погинули
у суботу на Светог Лазара
пред Христово пред Цвјетоносије.
Чича Јаков на ђоги утече
стрампутице путем пријекијем,
а Ћурчији 'вако говорише:
"Еј, Ћурчија, да те бог убије,
ђе ме данас издаде Турцима?
Ако бог да и срећа од бога,
ти се нећеш наносити главе,
наносити за ту пријевару."
И што рече Јаков не порече.