Почетак буне против Дахија

Боже мили, чуда великога,
кад се хћаше по земљи Србији,
по Србији земљи да преврне
и да друга постане судија!
Ту кнезови нису ради кавзи,
нит' су ради Турци изјелице,
ал' је рада сиротиња раја,
која глоба давати не може
ни трпити турскога зулума,
и ради су божји угодници,
јер је крвца из земље проврела.
земан дошо, ваља војевати,
за крст часни крвцу прољевати,
сваки своје да покаје старе.
Небом свеци сташе војевати
И прилике различне метати
виш' Србије на небу ведроме.
'Ваку прву прилику вргоше:
од Трипуна до Светога Ђурђа
сваку ноћцу мјесец се хваташе
да се Срби на оружје дижу,
ал' се Срби дигнут не смједоше;
другу свеци вргоше прилику:
од Ђурђева до Дмитрова дана
све барјаци крвави идоше
виш' Србије по небу ведроме
да се Срби на оружје дижу
ал' се Срби дигнут не смједоше:
трећу свеци вргоше прилику:
гром загрми на Светога Саву,
усред зиме, кад му време није.
сину муња на часне вериге,
потресе се земља од истока
да се Србљи на оружје дижу,
ал' се Србљи дигнут не смједоше;
а четврту вргоше прилику:
виш' Србије на небу ведроме
ухвати се сунце у прољеће,
у прољеће на Светог Трипуна,
један данак три пута се хвата
а три пута игра на истоку.
То гледају Турци Биограци
и из града сви седам дахија:
Аганлија и Кучук-Алија
и два брата, два Фочића млада,
Мехмед-ага и с њиме Мус-ага,
Мула-Јусуф, велики дахија.
Дервиш-ага, градски таинџија,
старац Фочо од стотине љета.
Све седам се састало дахија
Биограду на Стамбол-капији,
огрнули скерлетли бињише,
сузе роне а прилике гледе:
"Алах, кардаш, чуднијех прилика!
Оно, јолдаш, по нас добро није."
Па од јада сви седам дахија
начинише од стакла тепсију.
заграбише воде из Дунава,
на Небојшу кулу изнесоше,
на врх куле вргоше тепсију,
у тепсију зв'језде похваташе
да гледају небеске прилике,
што ће њима бити до пошљетка.
Око ње се састаше дахије,
над тепсијом лице огледаше.
Кад дахије лице огледаше,
све дахије очима виђеше:
ни на једном главе не бијаше.
Кад то виђе све седам дахија,
потегоше наџак од челика,
ге разбише од стакла тепсију,
бацише је низ бијелу кулу,
низ бијелу кулу у Дунаво,
од тепсије нек потрошка нема;
па од јада сви седам дахија
пошеташе брижни невесели
низ Небојшу, кулу Јакшићеву,
одшеташе у кафу велику,
пак сједоше по кафи великој,
све сједоше један до другога,
старца Фочу вргли у зачеље,
бијела му брада до појаса;
пак повика све седам дахија:
"К нама брже, хоце и 'ваизи,
понесите књиге инџијеле,
те гледајте што нам књиге кажу,
што ће нама бити до пошљетка."
Потекоше хоџе и 'ваизи,
донесоше књиге инџијеле;
књиге гледе, грозне сузе роне,
дахијама овако говоре:
"Турци браћо, све седам дахија,
'вако нама инџијели кажу:
кад су 'наке бивале прилике
виш' Србије, по небу ведроме,
ев' од онда пет стотин' година,
гад је српско погинуло царство.
Ми смо онда царство задобили
и два влашка цара погубили:
Константина насред Цариграда,
украј Шарца, украј воде хладне,
и Лазара на пољу Косову.
Милош уби за Лазу Мурата,
ал' га добро Милош не дотуче,
већ све Мурат у животу бјеше
док ми српско царство освојисмо;
онда себи везире дозива:
"Турци браћо, лале и везири,
ја умријех, вама добих царство,
него ово мене послушајте
да вам царство дуговјечно буде:
ви немојте раји горки бити,
веће раји врло добри буд'те;
нек је харач петнаест динари,
нек је харач и тридест динари,
не износ'те глоба ни пореза,
не износ'те на рају биједа;
не дирајте у њихове цркве,
ни у закон, нити у поштење;
не ћерајте освете на раји
што је мене Милош распорио -
но је срећа војничка дон'јела:
не може се царство задобити
на душеку све дуван пушећи;
ви немојте рају разгонити
по шумама да од вас зазире,
него паз'те рају ка синове;
тако ће вам дуго бити царство.
Ако л' мене то не послушате,
већ почнете зулум чинит раји,
ви ћет' онда изгубити царство.' -
Цар умрије, а ми остадосмо,
а ми нашег цара не слушасмо,
већ велики зулум подигосмо:
погазисмо њихово поштење.
свакојаке б'једе износисмо.
и на рају глобе навалисмо.
и грјехоту богу учинисмо.
Сад су 'наке постале прилике.
сад ће неко изгубити царство:
не бојте се краља ниједнога
краљ на цара ударити неће,
нити може краљевство на царство.
јер је тако од бога постало -
чувајте се раје сиротиње!
Кад устане кука и мотика,
биће Турком по Медији мука.
у Шаму ће каде проплакати,
јера ће их раја уцв'јелити.
Турци браћо, све седам дахија,
тако наши инџијели кажу
да ће ваше куће изгорјети,
ви дахије главе погубити;
из огњишта пронић ће вам трава
а мунаре попаст паучина,
неће имат ко језан учити;
куд су наши друми и калдрме.
и куда су Турци пролазили
и с коњскијем плочам' задирали,
из клина ће поникнути трава,
друмови ће пожељет Турака.
а Турака ниђе бити неће!
Тако књиге инџијели кажу."
Кад то чуше сви седам дахија,
све дахије ником поникоше
и преда се у земљу погл'аше -
с књигом не зна нико бесједити
ни како ће књизи отказати:
старац Фочо подавио браду.
па је б'јелу са зубима гризе,
ни он не зна с књигом бесједити.
већ се и он томе послу чуди;
не пониче Фочић Мехмед-ага.
не пониче, већ јунак покличе:
"Дишер, море, хоџе и 'ваизи!
Мол'те бога и језан учите
сваки данак, а све по пет пута.
не брин'те се нама дахијама:
док је нама здравља и памети
и док нам је биоградског града.
ми смо кадри управити градом.
око града сиротињом рајом.
Кад краљеви на нас војштит неће,
како ће нам раја досадити,
код нас има у седам дахија
у свакога по магаза блага,
каква блага! све мека дуката.
а све пуста блага лежећега.
У нас, браћо, четири дахије.
Аганлије и Кучук-Алије
и у мене и Мула-Јусуфа,
у свакога има пуста блага
небројена по двије магазе.
Нас четири када устанемо,
устанемо па ноге лагане,
а магазе благом отворимо,
просућемо рушпе по калдрми,
на дукате покупити војску;
пас четири велике дахије
па четворо разд'јелити војску,
па четворо, ко четири брата;
поћи ћемо из нашега града
кроз нашијех седамн'ест нахија,
исјећ ћемо све српске кнезове,
све кнезове српске поглавице,
и кметове што су за потребе,
и попове српске учитеље.
само луду ђецу оставити,
луду ђецу од седам година.
пак ће оно права бити раја
и добро ће Турке послужити.
Док погубим кнеза Палалију
из лијепа села Бегаљице,
он је паша, а ја сам субаша;
док погубим и Јована кнеза
из Ландова села маленога,
он је паша, а ја сам субаша;
и Станоја кнеза из Зеока,
он је паша, а ја сам субаша:
док погубим Стеву Јаковљева
из Лијевча гн'језда хајдучкога;
он је паша, а ја сам субаша;
и Јована кнеза из Крснице;
док погубим до два Чарапића
из Потока Б'јелог од Авале,
кој' су кадри на Врачар изаћи,
у Биоград Турке затворити.
они с' паше, а ја сам субаша;
док погубим Црнога Ђорђија
из Тополе села поносита,
који с бечким тргује ћесаром:
он је кадар сву џебану купит
од бијела града Варадина
и оружје што је за потребе,
он је кадар на нас завојштити -
он царује, а ја субашујем;
док погубим протопоп' Николу
из лијепа села Ритопека,
он пашује, а ја субашујем;
док погубим Ђорђија Гузоњу
и његова брата Арсенија
из лијепа села Жељезника,
кој' је кадар Топчидер затворит;
док погубим протопопа Марка
из лијепа села Остружнице,
он је паша, а ја сам субаша;
док погубим до два игумана,
Хаџи-Ђеру и Хаџи-Рувима,
који знаду злато растапати
и са њиме ситне књиге писат,
нас дахије цару опадати,
око себе рају сјетовати,
они паше, а ми смо субаше;
док погубим Бирчанин Илију,
оборкнеза испод Међедника -
ево има три године дана
откако се врло посилио:
куд гођ иде, све крхата јаше.
а другога у поводу води,
он буздован о ункашу носи,
а бркове под калпаком држи,
он Турчину не да у кнежину;
кад Турчина у кнежини нађе,
топузом му ребра испребија,
а кад Турчин стаде умирати,
а он виче на своје хајдуке:
"Море, слуге, тамо пашче бац'те
ђе му гавран кости наћи неће!"
а кад нама порезу донесе,
под оружјем на диван изиђе,
десну руку на јатаган метне,
а лијевом порезу додаје:
"Мехмед-ага, ево ти порезе,
сиротиња те је поздравила:
више теби давати не може!"
ја порезу започнем бројати,
а он на ме очима стријеља:
"Мехмед-ага, зар ћеш је бројити?
Та ја сам је једном избројио!"
а ја више бројати не смијем,
већ порезу украј себе бацим,
једва чекам да се скине б'једа
јер не могу да гледам у њега -
он је паша, а ја сам субаша;
док погубим кнеза Грбовића
из лијепа села Мратишића,
он је паша, а ја сам субаша;
док погубим и Алексу кнеза
из лијепа села Бранковине,
и Јакова, брата Алексина -
цар и ћесар кад се завадише,
код ћесара обрштери бише
и носише од злата кашкете
попл'јенише све турске паланке.
поробише, ватром попалише;
цар и ћесар кад мир учинише,
а они се цару предадоше
и код цара кнезови посташе,
многе Турке цару опадоше;
седам паша што су опаднули,
опаднули, па их поморили; -
они паше, а ми смо субаше;
док погубим кнеза тавнавскога,
из Љутица Станка оборкнеза;
док погубим кнеза мачванскога,
с Богатића Мартиновић Лазу,
он је паша, а ја сам субаша;
док погубим кнеза поцерскога,
с Метковића Ружичић Михајла,
он је паша, а ја сам субаша;
док запалим Рачу украј Дрине
и погубим Хаџи-Мелентија,
кој' је ишо преко мора сињег,
те је влашку ћабу полазио,
пак се узгред у Стамбол свратио
и од цара ферман излагао
ча стотину жутијех дуката.
да власима богомољу гради,
да је гради за седам година -
пачини је за годину дана;
ево има шест година дана
како зида покрај цркве куле,
а у куле набавља џебану
и по мраку топове привлачи -
видиш, јолдаш, да се нечем нада!
Пак ћем' онда заћи кроз нахије,
те исјећи све српске кметове. -
Како би нам раја додијала?"
Све дахије на ноге скочише,
Мехмед-аги сви се поклонише:
"Хвала, јолдаш, Фочић Мехмед-ага!
Твоја памет пашовати може,
ми ћемо те пашом учинити,
тебе ћемо свагђе послушати."
Старац Фочо поче говорити:
"Нуто момка и нуто памети,
с којом р'јечи на пашалук сједе!
Узми синко, Фочић Мехмед-ага,
узми сламе у бијелу руку,
махни сламом преко ватре живе:
ил' ћеш ватру са тим угасити
или ћеш је већма распалити?
Ви можете, и бог вам је дао,
тако силну покупити војску,
и поћ ћете, синко, кроз нахије;
једног кнеза преварит можете
и на вјеру њега домамити -
своју ћете вјеру изгубити,
једног посјећ, а два ће утећи,
два пос'јеци, четири одоше:
они ће вам куће попалити,
ви дахије од њих изгинути.
Ал' ви тако немојте радити.
него мене старца послушајте!
Ја сам гледо у нашем инџилу:
оно наше дуго бити неће,
него ће се промј'енити царство;
већ се. синко, подобрите раји:
од харача раји отпустите,
нек је харач ко што Мурат рече;
прођите се глоба и пореза;
с кнезовима ви се побратите,
кнезовима хате поклањајте,
кметовима осредње парипе,
с поповима у дослуку буд'те,
не би л' и ми уз њих преживљели,
јера наше дуго бити неће.
А што ће вам више пусто благо?
Да мељете, изјест не можете."
Ал' говори Фочић Мехмед-ага:
"Мој бабајко, не слушам те, стари!"
То изрече, а на ноге скочи,
а за њиме остале дахије,
пак на граду бацише топове,
на дукате покупише војску.
Њих четири велике дахије,
Аганлија и Кучук-Алија,
Мула-Јусуф, Фочић Мехмед-ага,
на четворо разд'јелише војску,
њих четири, ко четири брата,
пак на граду отворише врата
и одоше с војском по тефтишу
кроз њихових седамн'ест нахија.
Првог српског кнеза преварише:
домамише кнеза Палалију
и у Гроцкој њега погубише;
и Станоја кнеза из Зеока
преварише, па га погубише
у његовом двору бијеломе;
преварише Марка Чарапића,
преварише, те га погубише;
и Гагића Јанка буљубашу
из Болеча села маленога;
погубише кнеза Теофана
из Орашја Смедеревске Нах'је
па и кнеза Петра из Ресаве;
преварише Мата буљубашу
из Липовца близу Крагујевца,
те и њега млада погубише.
Моравцима цркви допадоше
и ту Хаџи-Ђера погубише,
а Рувима у град опремише
и у граду њега погубише.
Мехмед-ага у Ваљево дође:
Грбовић се бјеше осјетио,
па Грбовић на страну побјеже,
а дође му оборкнез Алекса
и дође му Бирчанин Илија,
обојицу хвата Мехмед-ага,
бијеле им савезао руке,
па их води на мост Колубари:
а кад виђе оборкнез Алекса
да ће Турци оба погубити,
тад он рече Фочић Мехмед-аги:
"Господару, Фочић Мехмед-ага.
поклони ми живот на мејдану,
ево теби шесет кеса блага!"
Мехмед-ага говори Алекси:
"Не могу те, Алекса, пустити
да ми дадеш и сто кеса блага."
Ал' бесједи Бирчанин Илија:
"Господару, Фочић Мехмед-ага,
ево теби и сто кеса блага,
поклони ми Живот на мејдану!"
Вели њему Фочић Мехмед-ага:
"Не будали, Бирчанин Илија!
Ко би горског упустио вука?"
Мехмед-ага викну на џелата,
џелат трже сабљу испод скута.
те Илији одсијече главу;
а Алекса сједе на ћуприју,
па овако поче говорити:
"Бог убио сваког хришћанина
који држи вјере у Турчину!
Ах. Јакове, мој рођени брате,
ти не држи вјере у Турцима,
ђе с' удесиш, удри се с Турцима!.
Јошт Алекса говорити шћаше,
али џелат говорит не даде,
трже сабљу одс'јече му главу.
Када до два кнеза погибоше
на ћуприји насред Колубаре,
кнез Алекса, Бирчанин Илија,
Хаџи-Рувим насред Биограда,
једног дана, а једнога часа,
виш' њих јарко помрчало сунце.
Мехмед-ага конаку похити
не би л' још ког Срба застануо,
да још бира ђеког да пос'јече,
ал' кад Срби жалост опазише,
из чаршије намах побјегоше.
Мехмед-аги ниједан не дође.
Кад то виђе Фочић Мехмед-ага,
одмах позна да горе уради,
и одмах се бјеше покајао,
ал' се веће доцкан покајати,
већ повика дванаест делија
и Узуна, свога кафеџију:
"Чујете ли, моји соколови:
брзо добре коње посједните,
пак трчите у село Тополу
не би л' Црног погубили Ђорђа;
ако ли нам сад утече Ђорђе,
нека знате добра бити неће."
Кад то чуше дванаест делија,
одмах добре коње посједоше,
и пред њима Узун кафеџија,
отидоше у село Тополу
у суботу уочи неђеље;
на освитак неђељи дођоше,
прије зоре и бијела дана,
и Ђорђине опколише дворе,
ударише с обадвије стране,
а са двије стране повикаше:
"Изиђ' амо, Петровићу Ђорђе!"
Ко ће љута змаја преварити,
ко ли њега спаваћива наћи?
Ђорђе се је јунак научио
прије зоре свагда уранити,
умити се и богу молити,
и попити по чашу ракије:
бјеше Ђорђе прије уранио
и отишо у доње подруме.
Када виђе око куће Турке,
он се њима јавити не хћеде;
јави им се млада Ђорђиница:
"Да бог с вама, Турци, ноћас би<
шта тражите овђе у то доба?
Ђорђе сада пред кућом бијаше,
ту сад бјеше, пак некуд отиде,
аја не знам куд Је отишао;"
а то Ђорђе и гледа и слуша.
Кад је Ђорђе избројио Турке,
чашу попи, а пушку потпраши,
узе доста праха и олова,
па изиђе својему обору
међу својих дванаест чобана;
а кад дође, чобане избуди
и овако чобанима рече:
"Браћо моја, дванаест чобана,
устаните, обор отворите,
из обора ишћерајте свиње
нека иду куда коме драго;
а ви, браћо, мене послушајте
и шарене пушке потпрашите,
ако бог да те се оно стече
што сам данас радит наумио,
честите ћу вас све учинити,
оковати у сребро и злато,
а у свилу обућ и кадиву."
Сви чобани једва дочекаше.
ишћераше свиње из обора,
пак шарене пушке потпрашише,
намах они за Ђорђем пођоше.
Оде Ђорђе право своме двору:
а кад Турке с чобанима виђе.
онда Ђорђе овако говори:
"Чујете ли, дванаест чобана,
сваки јако глајте по Турчина,
ал' немојте пушака метати
докле моја најприје не пукне,
ја ћу гледат Узуна Мехмеда,
виђећете што ћ' од њега бити."
То изрече Петровићу Ђорђе,
земљи паде, пушци огањ даде,
пуче пушка, остат пуста неће:
ђе је гледо, Ђорђе погодио,
мртав паде Узун са кулаша.
Кад то виђе дванаест чобана.
намах пуче дванаест пушака, -
мртвих паде онђе шест Турака,
шесторица на коњма побјеже.
Намах Ђорђе викну по Тополи,
те сакупи јоште више друштва;
све по трагу Турке поћераше,
до Сибнице села доћераше,
и ту Турци у хан побјегоше...
Ками мајци да остати могу!
Ту их Ђорђе опколи са друштвом,
па он викну у село Сибницу,
Сибнићани сви му долећеше,
ту се саста стотина јунака;
намах Срби хана запалише,
и тројица Турак' изгорјеше,
а тројица пред њих истрчаше
и Србини сва три погубише.
На све стране Ђорђе књиге посла,
у свих градских седамн'ест нахија,
на кметове, селске поглаваре:
"Сваки свога убијте субашу;
жене, ђецу у збјегове кријте."
Кад то чуше српске поглавице.
намах они послушаше Ђорђа;
сви скочише на ноге лагане,
припасаше свијетло оружје,
сваки свога убише субашу,
жене, ђецу у збјег одведоше.
Кад је Ђорђе Србље узбунио
и с Турцима веће завадио,
онда Ђорђе прође кроз нахије,
па попали турске карауле,
и обори турске тефериче,
и удари на турске паланке,
све паланке он турске попали,
женско, мушко, све под мач удари,
тешко Србље с Турцима завади.
Турци мисле да је раја шала,
ал' је раја градовима глава;
уста раја ко из земље трава,
у градове саћераше Турке.
Трчи Ђорђе од града до града
и грађане свагђе довикује:
"Чујете ли, ви Турци грађани,
на градов'ма отварајте врата,
измеђ' себе дајте зулумћаре,
ак' хоћете мирни да будете -
да градове цару не кваримо;
јер ако их ви дати нећете.
измеђ' себе Турке зулумћаре,
те градове раја начинила,
градила их по девет година,
кадра их је за дан оборити
и са царем кавгу заметнути;
а када се с царем завадимо,
да устане сви седам краљева
да нас мире, помирит нас неће:
бићемо се, море, до једнога!"
Тад грађани сузе прољеваху
и Ђорђији 'вако говораху:
Бег-Ђорђије, од Србије главо,
даваћемо што гођ раја иште,
не кварите царевих градова
ни са царем замећите кавге,
ми даћемо Турке зулумћаре."
Па грађани устадоше Турци,
на градове отворише врата,
измеђ' себе дају зулумћаре,
зулумћаре изјелице Турке,
предају их у србињске руке.
Боже мили и богородице,
када Србљи докопаше Турке
зулумћаре у бијеле руке,
па их сташе Срби разводити
преко поља без свијех аљина,
без ћурака и без антерија,
без сарука, у малим капама,
без чизама и без јеменија,
голе, босе топузима туку:
"Море, баша, кам' пореза наша?"
У по поља Ђорђе сабљу вади,
зулумћарске одсијеца главе.
А кад Ђорђе исијече Турке,
исијече Турке зулумћаре,
онда Ђорђе у градове уђе:
што би Турак' по градов'ма 6'јелим.
што би Турак' за сјече ис'јече.
за предаје што би, то предаде.
за крштење што би, то искрсти.
Кад је Ђорђе Србијом завладо
и Србију крстом прекрстио
и својијем крилом закрилио
од Видина пак до воде Дрине,
од Косова те до Биограда,
'вако Ђорђе Дрини говорио:
"Дрино водо, племенита међо
измеђ' Босне и измеђ' Србије,
наскоро ће и то време доћи
када ћу ја и тебека прећи
и честиту Босну полазити."