Марко Краљевић и орао

Лежи Марко крај друма царева,
покрио се зеленом доламом,
по образу срмајли-марамом,
чело главе копље ударио;
за копље је Шарац коњиц свезан,
на копљу је сура тица орле:
шири крила, Марку чини лада,
а у кљуну носи воде ладне,
те запаја рањена јунака.
Ал' беседи из горице вила:
О, бога ти, сура тицо орле,
што је теби добра учинио,
учинио Краљевићу Марко:
шириш крила, те му чиниш лада,
и у кљуну носиш воде ладне,
те запајаш рањена јунака?
Ал' беседи'сура тица орле:
Мучи, вило, муком се замукла!
Како м' није добра учинио,
учинио Краљевићу Марко?
Можеш знати и паметовати:
кад изгибе војска на Косову
и обадва цара погинуше,
цар Мурате и кнеже Лазаре,
паде крвца коњу до стрмашца
и јунаку до свил'на појаса, -
по њој плове коњи и јунаци:
коњ до коња, јунак до јунака,
а ми тице долетисмо гладне,
долетисмо и гладне и жедне,
љуцкога се наранисмо меса
н крви се љуцке напојисмо,
а моја се крила заквасише,
плану сунце из неба ведрога,
те се моја крила окореше:
ја не мого с крил'ма полетити,
а моје је друштво одлетило;
ја остадо насред поља равна,
те ме газе коњи и јунаци.
Бог донесе Краљевића Марка,
узе мене из крви јуначке,
па ме метну за себе на Шарца,
однесе ме у гору зелену,
па ме метну на јелову грану;
из небеса ситан дажд удари,
те се моја крила поопраше,
и ја мого с крил'ма полетити,
полетити по гори зеленој,
састадо се с мојом дружбиницом..
Друго ми је добро учинио,
учинио Краљевићу Марко,
можеш знати и паметовати:
кад изгоре варош на Косову
и изгоре кула Аџагина,
онде били моји орлушићи,
па и скупи Краљевићу Марко,
он и скупи у свил'на недарца,
однесе и двору бијеломе,
па и рани читав месец дана,
читав месец и недељу више,
па и пусти у гору зелену, -
састадо се с моји орлушићи.
То је мени учинио Марко!
Спомиње се Краљевићу Марко
као добар данак у години.