Марко Краљевић и суперчукунђед

Је ли оно црни гаврна слеће,
или ласта што носи пролеће,
ил' се комад одломио неба,
ал' је пао баш тамо где треба.
Марков Шарац стаде репом махат',
све промишља ко се у тај сахат
усудио будит' господара
још уморног од прошлог дар-мара.
Јуче Марко самураје свлад'о,
а онда је прилегао радо
силним вином напослетку с'рван
на травицу уз неки шедрван,
покрио се перним буздованом
и јастуком – дреневине граном
сном управљ'о као гуверналом
над још једном авантуром малом.
Снио Марко како брише бруку
кад је дјеви одсјекао руку,
кајања су њега најзад стигла,
у сну конац, уз конац је игла
којом дјеви он руку пришива,
а рука је на њој одмах жива.
Задовољан Марко дјелом бјеше
док сведоци листом кесу дреше
да награде вештог Краљевића
због овога хируршког открића.
Ал' се намах расу санак пусти,
уздах сјетан испусти из усти,
јер на јави бјеше много теже,
добра воља одмах му побјеже,
кад угледа што са неба стиже,
те устаде да види поближе,
и помисли: «то ми је због вина.»,
јер с небеса слеташе старина
у некаквом чудноме костиму
танког ткања, презир'о је зиму
што се ноћу у кости увлачи
те јуначки организам тлачи.
Стари човјек гледао је нашта
ногом слетјет јер му је до плашта
који му се с леђа вијорио
и опасности изложен био
од некога гаднијег цјепања
ако би се дохватио грања.
Од урлика пожуте сва трава:
«Ко то мене ноћу узрујава?!
па зар и ја немам своје право
после борбе да одспавам здраво?!»
Ал' старина што с небеса слете
спречи Марка да га он омете
у замисли коју је имао
и мирно је испред Марка стао:
«Да ти се представим, такав је ред,
моје је име Суперчукунђед.»
«Ој, старино, ходи својој кући,
можеш овде болести навући,
и какве су то на теби прње,
да изгледаш не би мог'о црње.»
На то старац у чудном одјелу
приступи још чуднијему дјелу,
као да је каква добра храна
он поједе пола шедрвана.
Гледа Марко усред мрклог мрака:
«Зар ти тако и против Турака?»
«Ја за Турке не бринем нимало,
до тебе је, Марко, мени стало,
мени једна мис'о мира не да –
можеш ли на Суперчукунђеда.»
Марков смех на старца је просипан».
«Одевен си као неки клипан!
Зар не видиш да си кост и кожа,
нема тебе ни за на врх ножа!»
Старац није мог'о да издржи,
већ погледом цјелу шуму спржи,
из његових бијесних очију
свуд около врели зраци бију,
бију зраци, све се од њих праши,
и то Марка помало уплаши.
Показа и он своју јачину,
чачну нос и громогласно кину,
тако успе ватру да угаси
те пожара храстовину спаси.
«Сад се смири и почни да збориш
зашто хоћеш са мном да се бориш?
Једеш, палиш, долећеш из мрака,
понашаш се баш попут лудака!»
«Чукунунук мој ће, звоне звона,
доћи овдје с планете Криптона,
он последњи биће становник њен,
а овјде ће га звати Супермен,
ал' најснажнији не може бити
док си, Марко, у животу и ти,
те је мене одредила сила
да се напнем из петнијех жила
како бих те посл'о вјечном домку
и сву славу предао потомку.»
Окрену се старац шедрвану,
у уста му друга пола стану,
старина је баш био великан
прогут'о шедрван к'о пеликан.
Што да чини, Марко просто не зна,
главу лупа што му није трезна:
«Где се она грађевина деде,
казуј брзо, Суперчукунђеде!»
Поче старац небу да се пење:
«То је, Марко, тек упозорење!
Ил' се убиј, или ћу ја тебе
начинити мањим од амебе!»
Мисли Марко да није у реду
топузином тући главу сједу,
ал' је гријех постојао већи –
дјевојкама руке мачем сјећи,
па остави он моралисање,
доведе се у трезвено стање,
те дочека Суперчукунђеда,
удари га буздованом спреда,
ал' буздован пуче на две поле
а старину то и не заболе,
но подиже Марка до два метра,
завитла га попут силног вјетра,
час на ову страну, па на ону,
видео је Марко васиону,
Краљевића он поче да бије,
млатио га к'о што нико није,
али Марко усред јаке туче
из потаје гује тад извуче,
ножевима он на старца крену,
сломише се ножеви у трену,
па завапи Марко: «Јао, боже,
откуд њему непробојне коже!»
Тада мачем проба да удари,
ал' и њега преполови стари.
«О, тако ти твоје главе сједе,
имај милост, Суперчукунђеде!»
Плаче Марко и за милост моли,
старац гори, а он клечи доли,
али ето с неба горске виле,
бјеле руке завежљај су криле,
проговара стасита и вита:
«Краљевићу, ево криптонита,
кад је већем такав јад и беда
њиме убиј Суперчукунђеда.»
Тада Марко зграби криптонита,
како ради, из упутства чита,
убаци га под одјећу старцу
и побјеже према своме Шарцу,
а старину попануше пјене
од зрачења криптонитске стјене,
пао доље, хвата се за гушу,
све док није испустио душу.
«Проћ' ће исто и тај твој потомак,
чукунунук, са Криптона момак.»,
збори Марко, поглед му од леда,
оставише Суперчукунђеда.