Краљевић Марко и самураји (* шаљива пародија)

Касно ноћу под окриљем мрака
На Косово стиже пет јунака,
Видело се одмах да су странци,
Ал' не Турци нег' беху Јапанци.
Обучени у чудна одела,
Имаше на глави пет амрела,
А зборише на језику странском,
На језику матерњем јапанском.
Мамузаше своје коње вране,
Да у село стигну пре нег' сване,
Да пристигну прије сунца јарка,
Да потраже Краљевића Марка,
Да потраже негде Краљевића
Комираног од сувишног пића.
Јунак Марко на столици седи,
Већ два сата дреновину цеди,
Хоће вину да долије воду,
Јер још нису измислили соду.
Кад су странци Марку дојахали
Он учини један напор мали,
Стисну дрво, млаз воде потече,
Рујно вино водица пресече,
Од милине Марко очи склопи,
Врч пун вина одједаред попи,
Диже главу и исправи леђа,
Па погледом сече испод веђа:
„Зар сте, браћо, јутрос лимун јели
„Да вам лица мало закисели,
„Или су вам очни капци пукли,
„Па сте очи толико развукли?"
Ово странце веома ражести,
стадоше се од увреде јести,
па тад један Марку одговара:
„Краљевићу, изглед често вара,
„И ја бих те мого питат, клене,
„Што су твоје очи избуљене."
Краљевић се наду попут меха
А Јапанци падоше од смеха,
Те се Марко маши буздована
Да растури госте из Јапана,
Ал' је њима до живота стало:
„Хајде, Марко, шалимо се мало,
„Ми смо овде сада теби гости,
„И није нам остављати кости.
„Стигли гласи до јапанског цара
„Како неко по Балкану хара,
„Па нас шаље по таквог јунака,
„Хоће да му јунак падне шака,
„Те он жели да га појапанчи
„Па да с њиме банчи и пијанчи.
„Због тога смо нас пет самураја
„Дошли овде из свог завичаја,
„Надамо се богатоме дару,
„Кад те, Марко, одведемо цару."
Преста Марко да се љутит мршти,
Па се смеје, пљувачка му пршти,
Смејао се нападно и дрско,
Све је госте пљувачком попрско.
Тад Јапанци сјахаше са коња,
Љутито им дрхти усна доња,
На челу им искочише вене,
Повадише своје шурикене,
Црвено им беше лице жуто,
Замахнуше према Марку љуто,
Но је Марку до својега здравља,
Шурикене штитом зауставља.
Ту стадоше Јапанци да скачу,
Двој'ца к ножу, трој'ца к верном мачу,
Ал' су, љути, сметнули са ума
Да је Марко хитар као пума,
Обилази брзо самураје,
Па им сада иза леђа стаје.
Краљевићу весело брк игра,
А тад рикну громко попут тигра.
Страх је тежак Јапанце опхрво,
Те скочише на оближње дрво.
Јунак Марко смехом се затаји
Кад погледа где су самураји:
„Ко би ово мого да наслути,
Да се лимун посред храста жути."
Тад Јапанци скочише са храста
И бој љути по Косову наста.
Носише се летњи дан до подне,
Наносише ране неугодне,
Један Марка за бркове вуче,
А Краљевић шамарима туче,
Ал' су они знали џију џицу,
Неко Марку расклати вилицу,
Нанесе му јако много боли,
Но га Марко по глави засоли,
Одвали му шамарчину јаку,
Поломи му њиме коску сваку,
А другог је пукнуо по носу,
Пустио му црвенкасту росу,
Па га Марко око дрва вија,
Хоће добро да га испребија.
На трећега из залета скочи,
С два шамара наплави му очи,
Четвртога звизну иза ува,
Удари га, просто га одува,
Петом неће шамаре да креше,
Него стао ребра да му чеше.
Када их је довољно истуко,
Свакога је до коња довуко,
Подиго их до првога спрата
Па ставио сваког на свог ата.
Гледају га с коња самураји,
Сваком суза у оку се сјаји:
„Море, Марко, хајде с нама крени!"
„Самураји, прави сте кретени!"
„Море, Марко, постаћеш богаташ,
„Пијеш вино и Јапанке ваташ!"
„Самураји, једите гована,
„Губите се пут земље Јапана
„Са поруком за јапанског цара:
„Боли Марка за богатство кара."
Самураји коње ободоше
Те жалосни у Јапан одоше,
А Краљевић ко у свакој причи
На свом Шарцу у дворац отпичи.