Два побратима

Два се друга јесу побратила:
Миливоје и Балчета чобан,
Код оваца стада бијелога;
Један другом тврду вјеру даше
Да ће они в'јерно друговати.
Кад се они јесу побратили,
Они јесу в'јерно друговали,
Друговали за дуго времена,
Скупа пасли своје б'јело стадо,
Кроз велике и густе планине.
Кад свануо лијеп љетни данак,
Љетни данак млада неђељица;
Ал' порани Балчета чобане,
С њим порани Миливоје друже.
Они своје изјавише стадо,
Баш у ону горицу зелену.
Ал' да видиш млађани' јунака,
Да и' видиш, па да се застидиш;
Како на се гледати не даду,
Како пасу своје б'јело стадо
Све по оној горици зеленој;
Како јави Балчета чобане,
С њим пореди Миливоје друже,
Више скупа него напоредо.
Кад је био данак око подне,
Они своје дојавише стадо,
Дојавише њега на пландиште;
Пад сједоше уж'ну ужинати.
Кад јунаци уж'ну ужинаше
И када се млади одморише,
Скочише се на ноге лагане,
Бацаше се камена с рамена
И скакаше скока јуначкога.
Ко одмеће? - Балчета одмеће.
Ко одскаче? - Балчета одскаче.
Миливој је и виши и љепши,
У година мало постарији,
Богатијег рода и племена;
Пак је њему врло жао било
Што Балчета бољи јунак бјеше;
Ђе је њему млађан одбацио
И јуначким скоком одскочио.
Па говори побратиму своме:
"Бога теби, мој Балчета друже,
Ајмо-дере ми јавити стадо,
Јавити га до Ком-поља равног.
На Ком-пољу јабука питома,
Онђе ћемо млади почивати,
Почивати, рујно вино пити,
И ти 'оћеш још јабуке брати,
За милошту остарелој мајци,
Ал' у селу својој заручници."
Што рекоше, то и учинише.
Они јаве своје б'јело стадо,
Јавише га кроз девет планина,
Дојавише на Ком-поље равно;
Па сједоше рујно вино пити,
Ма под оном јабуком питомом.
Кад с' јунаци понапили вина,
Те им винце удари у лице,
Говорио Миливоје друже:
"Побратиме, Балчета чобане,
Ти се припни на ову јабуку,
Па набери л'јепије' јабука,
Да понесеш својој старој мајци,
Ал' у село својој заручници."
Превари се Балчета чобане,
Превари се, жалосна му мајка,
Превари се, уједе га гуја:
Он се припе на ону јабуку,
Да набере л'јепије' јабука,
Да понесе остарелој мајци,
Ал' у село младој заручници.
Ал' је њему лоша срећа била,
У за час се припе на јабуку -
Па се под њим подломиле гране
И он паде у зелену траву,
Баш на свога Миливоја друга.
Трже ноже Миливоје друже,
Трже ноже, удара Балчету
И Балчети исијече руке;
Пак он бјежи у гору зелену.
Кад то виђе Балчета чобане,
Он дозива Миливоја друга:
"Богом брате, Миливоје друже,
Врат' се натраг, ако Бога знадеш,
Тврда вјера, одати те нећу!"
То Миливој за Бога примио.
И врати се Миливоју друже,
Па говори Балчети чобану:
"Ој, Балчета, мој вијерни друже,
Би л' ми мога пребољети ране,
Да' ти сестрим по горици виле,
Да ти беру свакојако биље,
Да ти парам танане рукаве,
Да завијам твоје грдне ране?"
Ал' говори Балчета чобане:
"Бога теби, Миливоју друже,
Ти не сестри по горици виле,
Да ми беру по горици биље,
Нит ми парај танани' рукава,
Нит завијај моје грдне ране;
Јер ја нећу пребољети рана.
Но чу ли ме, Миливоју друже,
Ето т' стада и мога и твога;
А ја идем двору бијеломе,
Моја ј' мајка свака траварица,
Моја ће ме изј'јечити мајка."
И полази Балчета чобане,
И полази двору бијеломе;
А остаде Миливоје друже,
У горици гласно кукајући,
Кукајући и још бугарећи.
Ма он кука за својијем другом,
Кано она тица кукавица
У прољеће кад гора пролиста,
Кано мајка за својим јединцем,
Ја ли љуба за својим драганом.
Ма он кука и гласно бугари:
"Мили Боже, мене проклетога,
Ђе погуби в'јерна друга свога!
Тешко мени, тешко до вијека,
Тешко мени и душици мојој;
Тешко сваком ономе јунаку
Који не зна: шта је вјера тврда,
Тврда вјера правога јунака!"
Тако, јадан, тужно попијева
И за стадом назорице 'ода.
Кад је био Балчета чобане
На погледу б'јела двора свога,
Далеко га сеја угледала,
Па је стару дозивала мајку:
"Ој, Бога ти, остарела мајко,
Ето брата Балчета чобана,
Нити свири, ни у дипле дипли,
Нити бије у јасну тамбуру.
Бијеле је подавијо руке,
А не јави стада бијелога,
Ја би' рекла: добро бити неће!"
Кад је био Балчета чобане,
Кад је био близо двора свога,
Стара га је сусретала мајка.
Када виђе свог јединог сина,
Свег у крви и од грдни' рана -
Проли сузе низ старачко лице,
Па још пита Балчету чобана:
"А, мој синко, Балчета чобане,
Би л' ми мога пребољети ране,
Да ти сестрим по горици виле,
Да ти беру свакојако биље,
Да ти парам танане рукаве,
Да завијам твоје грдне ране?"
Ал' говори Балчета чобане:
"Ој, старице, мила моја мајко,
Ја ти нећу пребољети рана;
Стог' не сестри по горици виле,
Да ми беру свакојако биље,
Нит ми парај танани' рукава,
Нит завијај моје грдне ране -
Не могу ти пребољети рана;
Нег ми стери меко и широко,
Ја ти дуго боловати нећу!"
Стере мајка меко и широко,
Јер јој дуго боловати неће.
И још пита остарела мајка:
"О, мој синко, Балчета чобане,
Мој Балчета, миле очи моје,
Кажи право, тако био здраво,
И тако се рана извидао:
Како си ми рана допануо?"
Ал' говори Балчета чобане:
"Богме 'оћу, мила моја мајко!
Јави' стадо ја и Миливоје,
Ми јавишмо кроз девет планина,
Изјавишмо на Ком-поље равно,
На Ком-пољу јабука питома,
Ја се припе јабуки на грану,
Да уберем питому јабуку,
Да понесем својој старој мајци,
Ал' у село младој заручници.
Ал' је мени лоша срећа била,
У за' час се припе на јабуку -
Па с' пода мном подломише гране;
А моји се повадише ножи,
Те ми моје исјекоше руке -
Е, тако сам допануо рана.
Сад чуј мене, моја мила мајко,
Ето теби бијелога стада
И ето ти три бијела града,
Два на мору, а трећи на суву;
И још би ти, моја мила мајко,
И још би ти коња оставио;
Али ти си стара и нејачка,
Не можеш га зоби назобити,
А камоли воде напојити.
Сестри би' ја коња оставио;
Ал' је сестра млада и зелена,
Шјутра ће ми сестра за другога,
Други ће ми коња издријети.
Подај коња мила моја мајко,
Подај коња Миливоју другу
И подај му свијетло оружје,
Он је мени Богом побратиме!"
То изусти, а душицу пушти.
Кад је мајка саранила ранка,
Свога ранка Балчету чобана -
Ал' јој дође Миливоју друже,
И Божју јој помоћ називаше:
"Божја помоћ, Балчетина мајко!"
Њему мајка љепше одговара:
"Бог помога, чобан Миливоју!"
Онда пита Миливоју друже:
"Ој, старице, Балчетина мајко,
Ђе је мени Богом побратиме,
Мој побратим Балчета чобане;
Је л' ми, мајко, преболио ране?"
Вели њему остарела мајка:
"Муч', Бога ти, чобан Миливоју,
Већ сам твога Богом побратима,
Побратима Балчету чобана,
Већ сам њега, јадна, саранила,
Саранила, а не ожалила."
Па одлази остарела мајка,
Па одлази у коњске подруме,
И изводи коња Балчетина,
Још узимље свијетло оружје,
Те га даје Миливоју другу:
"Нај то теби, чобан Миливоје,
Што твој теби побратим остави,
Твој побратим Балчета чобане!"
То изусти остарела мајка,
То изусти и душу испушти,
Од жалости за Балчетом својим.
Кад то виђе Миливоју друже -
Он повади ноже од појаса
И удари себе више паса;
Како се је лако ударио,
Ни земља га жива не дочека,
Мртав паде у зелену траву.
Саранише л'јепо Миливоја,
Поред оног Балчета чобана;
А међу њи' укопаше мајку,
Стару мајку Балчете чобана.
Да им Боже помилује душе,
Да им даде душевно спасење
И још оно у рају насеље,
Нама, браћо, здравље и весеље.