Нијема Мандалина

Кад је мајка удавала Манду,
Онда је њу сјетовала л'јепо:
"Њемуј, душо, бар годину дана,
Твоја мајка и три њемовала!"
Ал' је Манда помудрија била,
Његовала девет годин' дана,
Њемујући три сина родила.
Кад је првог породила сина;
Ал' улази господине Павле,
Пак је пита господине Павле:
"Што је теби на криоцу, Мандо?"
Муку мучи н'јема Мандалина,
Муку мучи, не дивани ништа;
Клања му се до земљице црне.
Кад је другог породила сина;
Ал' улази господине Павле,
Пак је пита господине Павле:
"Што је теби на криоцу, Мандо?"
Муку мучи н'јема Мандалина,
Муку мучи, не дивани ништа;
Клања му се до земљице црне.
Кад је трећег породила сина;
Ал' улази господине Павле,
Пак је пита господине Павле:
"Што је теби на криоцу, Мандо?"
Муку мучи н'јема Мандалина,
Муку мучи, не дивани ништа;
Клања му се до земљи це црне.
Ал' говори господине Павле:
"Што ће мени н'јема Мандалина,
Што ли ће ми дјеца од нијемца?
Идем звати говорушу Јању;
Која ће ми с коња говорити."
Па испроси говорушу Јању,
Испроси је господине Павле,
Испроси је и још прстенова.
Кад свануло и сунце грануло,
Оде Павле по л'јепу дјевојку,
Ал' устаје н'јема Мандалина,
Сигурава своје троје дјеце,
Па узимље ведро оковано,
Па одлази у гору на воду;
Па говори лађаној водици:
"Добро јутро, моја водо ладна,
Што је тебе тако замутило?"
Ал' говори лађана водица:
"Бога теби, н'јема Мандалина,
Замутили Павлови сватови!"
То је Манди врло жао било,
Онда л'јева Манда воду ладну,
У 'ну своју ведру оковану;
До по ведре воде је налила,
Од по ведре суза надолила.
Она носи ведру оковану,
Односи је двору бијеломе.
Кад дођоше Павлови сватови
И уђоше у бијеле дворе,
Па стадоше вечер вечерати -
Св'јетљала им н'јема Мандалина.
Ал' говори говоруша Јања:
"Одмакни се, н'јема Мандалина!
Кад си н'јема н'јеси барем сл'јепа,
Не креш' луча на моје вуштане!"
Још говори говоруша Јања:
"Бога ј' теби, н'јема Мандалина,
С ким ћеш спати, с ким ћеш вечерати?"
Ал' говори н'јема Мандалина:
"Ој, Бога ти, говорушо Јањо,
Да ти н'јеси тако говорљива,
Не би с' мајци брзо повратила!
А кад 'оћеш, то треба да знадеш:
Вечераћу свекром и свекрвом
И са своја три нејака сина;
А спаваћу с господином Павлом,
Кано што је то до сада било."
Сви се свати чудом зачудише,
Ђе се Манди језик одр'јешио,
Том се Павле јако обрадова;
Али цикну говоруша Јања,
Она цикну као змија љута:
"Ајме мени, 'уда срећо моја!
Синоћ даде закон и препреку -
Јутрос оде с јадом и жалости!"
'Вала Богу, 'вала до вијека,
'Вала Богу, кад тако нареди!