Јанко и Миланко

'Рани мајка два нејака сина,
По имену Јанка и Миланка,
Све преслицом и руком десницом.
Кад је мајка доранила Јанка,
И до пушке и до коња бојна,
Када Јанко до земана дође,
Да се Јанко женити могаше -
Онда њему мајка говораше:
"Оди, Јанко, да те жени мајка!"
Али њојзи одговара Јанко:
"'Вала теби, моја стара мајко,
Ја се јунак ни женити нећу!
Но сам чуо и људи ми кажу,
Да у гори девет ајдукова,
Да пред њима арамбаше нема;
Оћу њима бити арамбаша!
Зато чуј ме, моја стара мајко,
Кувај мени, моја стара мајко,
Кувај мени лаке брашненице,
Л'јевај мени винце у барилце
И пом'јешај жежене ракије,
Не б л' било, мајко, лаганије,
Да ја идем у гору зелену,
Да ја тражим девет ајдукова,
Да ја њима будем арамбаша!"
Кад је мајка р'јечи разабрала,
Кува она лаке брашненице,
Л'јева њему винце у барилце
И пом'јеша жежене ракије,
Не би л' Јанку било лаганије;
Тако мајка опремила Јанка.
Оде Јанко у гору зелену,
Да он тражи девет ајдукова,
Да он њима буде арамбаша.
Три је дана по гори 'одио,
Ниђе никог није опазио!
Кад четврти већ у подне био -
Сједе Јанко под јелу зелену,
Да се наје 'љеба бијелога,
Понапије вина рујанога;
Ал' ето ти чуда невиђена:
Отуд рупи девет ајдукова,
И говори девет ајдукова:
"Ој, Бога ти, незнана делијо,
Би л' ти нама арамбаша био?"
Ал' говори незнана делија:
"Ој, јунаци, драга браћо моја,
Ја би вами арамбаша био!
Ал' ја јадан оружија немам."
Кад то чуше девет ајдукова,
Згледаше се један на другога,
Па с' ватише девет ајдукова,
Извадише девет џевердана,
Дадоше му девет џевердана,
Дадоше му сабљу латинкињу
И дадоше пушку гранајлију,
Дадоше му капу кубаклију,
Све од'јело првог арамбаше;
Смјеста поста арамбаша Јанко.
Мили Боже, чуда великога!
Када мајка дорани Миланка
До женидбе и до коња бојна,
Онда њему маја говораше:
"Оди, Миле, да те жени мајка!"
Ал' говори нејаки Миланко:
"Вала теби, моја стара мајко,
Ја се јунак ни женити нећу,
Прво Јанка брата старијега!
Зато, мајко, послушај де мене:
Кувај мени, моја стара мајко,
Кувај мени лаке брашненице,
Л'јевај мени винце у барилце
И пом'јешај жежене ракије,
Не би л' било, мајко, лаганије,
Да ја идем у гору зелену,
Да ја идем потражити Јанка,
Брата Јанка у гори зеленој!"
Ал' се скаче остарела мајка,
Ал' се скаче на ноге лагане,
Па му кува лаке брашенице,
Л'јева њему винце у барилце
И пом'јеша жежене ракије,
Не би л' било Мили лаганије;
Тако мајка опреми Миланка,
Оде Миле у гору зелену,
Оде Миле потражити Јанка,
Брата Јанка у гори зеленој.
Три је дана по гори 'одио,
Ниђе никог није опазио;
Кад четврти већ у подне био -
Сједе Миле трудан и уморан,
Сједе Миле под јелу зелену,
Да се наје 'љеба бијелога,
Понапије вина црљенога,
Не би ли се штогођ поткр'јепио.
Лоша њега срећа послужила
И он заспа кано јање младо
У горици под јелом зеленом.
Ал' ето ти чуда невиђена:
Отуд рупи девет ајдукова
И пред њима арамбаша Јанко.
Угледаше девет ајдукова,
Угледаше нејаког Миланка,
Ђено спава нејаки Миланко,
У горици под јелом зеленом;
Па говоре девет ајдукова,
Па говоре арамбаши Јанку:
"Бога теби, арамбаша Јанко,
ТИ си вавјек јунак говорио
Да на да те не има јунака,
Ни љепшега, нит прикладнијега -
Ено бољег од тебе јунака,
Ђено спава под јелом зеленом;
Када дише: сва се гора 'ише,
Кад уздане: гора се поклони,
А све од стра' онаког јунака."
Ал' говори арамбаша Јанко:
"Ој, Бога вам, моја браћо драга,
Погуб'те ми онога јунака!"
Кад то шуше девет ајдукова,
Потегоше девет ајдукова,
Потегоше девет џевердана,
И стр'јељаше нејаког Миланка,
И стр'јељаше, ал' не устр'јељаше,
Никакав му ране не зададе.
Кад то виђе арамбаша Јанко,
Он потеже своју гранајлију
И устр'јели нејаког Миланка,
У зло га је мјесто погодио,
У зло мјесто међу сама пуца,
Међу пуца, ђе му срце куца,
Ђе јунаку мелем не требује.
Ал' говори арамбаша Јанко:
"Ој, јунаци, слатка браћо моја,
Нешто десна утрну ми рука,
Упитајте онога јунака:
Има л' кога он од рода свога?
Ја се бојим добро бити неће,
Ја се бојим дај' од рода мога."
Скочише се девет ајдукова,
Па питају нејаког Миланка:
"Ој, Бога ти, незнана делијо,
Кажи право, тако био здраво,
Имаш кога ти од рода свога?"
Ал' говори нејаки Миланко:
"Ој, Бога вам, моја браћо драга,
Оћу вами право казивати:
Ја немадем ја од рода свога,
Баш код мога двора бијелога,
Него стару саморану мајку,
Брата Јанка у гори зеленој."
Кад то чуше девет ајдукова,
Они јоште питају Миланка:
"Ој, јуначе, да од Бога нађеш,
Што је тебе овуда носило?"
Вели њима нејаки Миланко:
"Ој, јунаци, моја браћо драга,
Мене моја саморана мајка,
Мене мајка ћела оженити;
А ја сам се брата зажелио,
Пак се н'јесам ћио оженити;
Док не нађем свога брата Јанка,
Брата Јанка у гори зеленој,
Он у гори јесте арамбаша,
Он имаде девет ајдукова.
Тако пођо у гору зелену,
Да потражим свога брата Јанка,
Да ја видим свога брата Јанка,
Да ме и та моја жеља мине.
Три сам дана по гори' одио,
Ниђе никог н'јесам опазио;
Кад четврти већ у подне био -
Ја сам сио трудан и уморан,
Ма под ову јелицу зелену,
Да се најем љеба бијелога,
Понапијем вина црљенога,
Не би ли се штогођ поткр'јепио.
Ал' ето ми часа несретнога,
Мене санак обладао јако,
И ја лего главом без узглавља,
И ја заспа под јелом зеленом;
Ђе ме неко баш женски погуби
И растави са овијем св'јетом."
Кад ајдуци њега саслушаше,
'Итро иду арамбаши Јанку
И казују што је и како је.
Осјети се арамбаша Јанко,
Па он викну танко жаловито:
"Ајме мени, удна срећо моја,
Ђе погуби брата рођенога,
Рођенога, брата јединога."
Па с' удари по кољену руком,
На кољену чиста чоја пуче,
Чиста чоја скерлета зеленог.
И одлети свом брату Миланку,
Упрти га на леђашца своја,
Три га дана по гори носио,
Не би ли му мелем натревио.
Кад четврти већ у подне био,
Ал' говори нејаки Миланко:
"Брате Јанко, мене боли јако,
Пушти мене у траву зелену!"
То изусти, па душицу пушти.
Лијепо га братац саранио:
Око гроба цркву саградио,
Око цркве воће посадио,
Око воћа воду навратио.
Ко је гладан, нека воће једе,
Ко је жедан, нека воде пије,
Све пре' душу нејаког Миланка.
Онда било, а сад се спомиње,
Да нам Бог да' здравље и весеље!