Нејаки Дејан и цар

Висом лете два врана гаврана,
Још су виши Дејанови двори;
Пред двором је мајка Дејанова,
Она везе Дејану кошуљу,
Златном жицом, сребрном иглицом,
И Дејану своме попијева:
"Расти боље, мој сине Дејане,
Да отмемо цару царевину,
Да отмемо краљу краљевину,
То је наша старевина била!"
Мисли мајка да нико не чује,
То слушале двије пашалије,
Па одоше цару казивати:
"О, честити царе господине,
Је ли, царе, тестир диванити?"
Вели њима царе господине:
"Бога вами, двије пашалије,
Јесте, паше, тестир диванити!"
Ал' говоре двије пашалије:
"О, честити царе господине,
Пред двором је Дејанова мајка,
Она везе Дејану кошуљу,
Златном жицом, сребрном иглицом,
И Дејану своме попијева:
'Расти боље, мој Дејане сине,
Да отмемо цару царевину,
Да отмемо краљу краљевину,
То је наша старевина била.'"
Кад је царе разумио гласе
И видио што му Турци кажу,
Он се скаче на ноге лагане,
Па на ноге обу јемерлије,
Дур-бојанли чибук распалио,
Опасује два свилена паса,
Кратки су му четрјест аршина,
Па узимље перали канџију,
Припасује сабљу посјеклицу,
Узја'ује помамна ђогата,
Удара га с обадвије стране,
Скаче ђого ујели га вуци,
Пред џамијом ђе клањају Турци,
Три аршина у вишину скаче,
А четири равна поља прима.
Кад је доша двору Дејанову,
Пред двором је Деју уватио,
Свеза њему руке наопако,
Бије њега перали канџијом.
Цичи Дејан кано љута змија,
Кука мајка кано кукавица,
А преврће кано ластавица.
Ал' говори царе господине:
"О, старице, Дејанова мајко,
Је л' истина што ми Турци кажу?
Је л' истина да с' пред двором била
И Дејану свом кошуљу везла,
Златном жицом, сребрном иглицом,
И још њему 'вако попјевала:
'Расти боље, мој Дејане сине,
Да отмемо цару царевину,
Да отмемо краљу краљевину,
То је наша старевина била!'?"
Каже њему Дејанова мајка:
"Јест истина, царе господине,
Јест истина, ал' сам се шалила."
Кад то чуо царе господине,
Води Деју каменој тавници
И баца га на дно од тавнице.
У тавници вода до кољена,
Шевар трава момку до рукава,
По њој плове змије и гуштери,
Змије кољу, а гуштери штипљу.
Мили Боже, чуда великога!
Не пасала ни година дана,
Али иде Дејанова мајка,
Сакупила један товар блага,
Па га гони цару господину,
Не би ли јој Деју опростио,
Опростио проклете тавнице.
Кад је дошла цару господину,
Божју му је помоћ називала:
"Божја помоћ, царе господине!"
Њојзи царе Бога приватио:
"Бог да добро, Дејанова мајко!"
Ал' говори Дејанова мајка:
"О, честити царе господине,
Ево теби један товар блага,
Пушти мени нејаког Дејана!"
Прими царе један товар блага,
Па је онда ушћулио брке,
На царицу ни погледат неће.
Када виђе Дејанова мајка
Да јој царе не пушта Дејана,
Она оде кући кукајући.
Мили Боже, чуда великога!
Не пасало двије годинице,
Али иде Дејанова мајка,
Сакупила два товара блага,
Па га гони цару господину,
Не би ли јој Деју опростио,
Опростио проклете тавнице.
Кад је дошла цару господину,
Божју му је помоћ називала:
"Божја помоћ, царе господине!"
Њојзи царе Бога приватио:
"Бог да добро, Дејанова мајко!"
Ал' говори Дејанова мајка:
"О, честити царе господине,
Ево теби два товара блага,
Отвори ми проклету тавницу
Да покупим Кости Дејанове,
Да и' носим на Ситницу воду,
Да и' перем у Ситници води,
Да и' сушим према жарком сунцу,
Нек се од њи' соколови легу!"
Прима благо царе господине,
Па се скаче на ноге лагане,
И узимље кључе од тавнице,
Те отвори врата од тавнице -
Кад ли Дејо служи крсно име,
Крсно име светитеља Ђурђа.
Пред њиме је сребрна трпеза,
На трпези 'љеба бијелога,
Пуна чаша вина црљенога.
Пита њега царе господине:
"Бога теби, нејаки Дејане,
Кажи право, тако био здраво,
Ко ти даде сребрну трпезу,
Ко ти даде 'љеба бијелога,
Ко ти даде вина црљенога?"
Ал' бесједи нејаки Дејане:
"Кад ме питаш, царе господине,
Кад ме питаш, право да ти кажем:
Свети Петар сребрну трпезу,
Свети Нико 'љеба бијелога,
Свети Иле вина црљенога,
Да ја служим своје крсно име,
Крсно име светитеља Ђурђа."
Кад је царе разабрао р'јечи,
Он поскочи, канда међед рикну:
"Бре, Дејане, курвино копиле,
Курве тебе у вину попиле!
Каквом смрти волиш умријети:
Али волиш да те ватром палим,
Али волиш да т' у воду бацим?"
Мисли Дејан, мисли свакојако,
Све мислио, у једно смислио,
Па је цару тијо говорио:
"О, честити царе господине,
Н'јесам риба, да м' у воду бациш,
Ни вјештица, да ме ватром палиш;
Већ сам јунак, да јуначки гинем.
И чуј мене, царе господине!
Подај мени саката ђогата,
Нејашена девет годин' дана,
Нејашена, у бој невођена,
И дај мени сабљу пометкињу,
На којој су кокоши лежале,
Која ј' пуста за коре прирасла;
Свежи мени ноге испод ђоге,
А свежи ми руке наопако;
Па ме пушти низ то поље равно,
За мном пушти до триста Турака,
Нек ме Турци ножима разнесу!"
То је царе једва дочекао,
Па му даје саката ђогата,
Нејашена девет годин' дана,
нејашена, у бој невођена.
И даје му сабљу пометкињу,
На којој су кокоши лежале,
Која ј' пуста за коре прирасла.
Па му веже ноге испод ђоге
И веже му руке наопако,
Те га пушти низ то поље равно,
За њим пушти до триста Турака,
Да га Турци на нож'ма разнесу.
Но да видиш нејаког Дејана,
Да га видиш, весела му мајка,
Кад је био насред поља равна,
Он потече пољем широкијем,
Пак он виче грлом бијелијем:
"Света Петко, одр'јеши ми руке,
Свети Ђурђу, наоштри ми сабљу,
А Неђељо, разиграј ми коња!"
То зачула света Петковица
И то чуо светитељу Ђурђу,
Брзо иду нејаком Дејану,
Не би ли му од помоћи били.
Кад виђоше нејаког Дејана,
Света Петка одр'јеши му руке,
Свети Ђурађ наоштри му сабљу,
А Неђеља разигра му коња.
Мили Боже, чуда големога!
Мало било, дуго не трајало;
Кад с' окрену нејаки Дејане,
Па поћера до триста Турака
По ономе пољу широкоме,
Стотину је сабљом сасјекао,
Стотину је коњем погазио,
А стотини руке савезао;
Пак и' гони цару господину.
Кад је доша цару господину,
Божју му је помоћ називао:
"Божја помоћ, царе господине!
Ево т', царе, стотину Турака,
нек ти буду за дар и јабуку!"
Прими царе стотину Турака.
Онда Деји љепше бесјеђаше:
"Да си здраво, мој сужње невољни,
До сад с' био мој сужањ невољни,
А од саде мој синак једини!"
Па се вати руком у џепове
И извади до тријест дуката,
Те говори нејаком Дејану:
"На то теби, мој сине једини,
Па се напи вина црљенога,
Нек ј' од тебе моја кућа мирна."
Ал' с' наљути нејаки Дејане,
На дукате неће ни да гледа;
Нег узимље сабљу латинкињу,
Па одсјече цару господину,
Одсјече му руке до рамена.
Тако Дејан задобио царство,
Па он оста сретно господујући
И царујућ све до свога в'јека.