Ропство и женидба Јакшића Шћепана

Још зорица није заб'јелила,
Ни даница лица помолила,
Бијела је вила покликнула
Са Авале зелене планине,
Вила зове у Бијоград стојни
По имену два брата Јакшића,
Јакшић:Митра и Јакшић-Шћепана:
О Јакшићи, зло вам јутро било!
"Ал' чујете ал' се не бринете?
На Бијоград ударише Турци,
Ударише Турци су три стране,
И још ћу ви по имену казат':
Ево прво Ћуприлијћ везире,
"За њим војске четръест хиљада,
"А друго је паша од Видина,
"За њим војске тридесет хиљада,
"Треће паша с Новога Пазара,
"За њим војске двадесет хиљада;
"Ако ли ми вјероват' не ћете;
"Ви изиђ'те граду на бедене,
"Па поглајте на поље широко
"Што је силне под Бијоград војске."
Кад то зачу Јакшић Димитрије,
Он поскочи на ноге лагане
И отиде граду низ чаршије,
Па изиђе граду на бедене,
Па погледа на поље зелено
Боже мили, чуда и зламења!
Колико је поље Бијоградско,
Да ми падне капља од облака,
Нигђе не би на земљу паднула,
До на коња, или на Турчина,
На Турскога бијела шатора,
Колико се јунак препануо,
Од страха га увати грозница,
Па се натраг низ чаршију врати,
Оџаку је своме долазио,
Привати се коња и оружја,
И довати од града кључеве,
Па се гури коњу о рамена,
Нагна коња низ градске сокаке
Докле дође на врата од града,
Од града је врата отворио,
У вратима кључе оставио,
Па побјеже пољем широкијем
Крајем војске Ћуприлијћ-везира,
И побјеже у гору зелену.
Када соко у планину дође,
Ту му жарко огријало сунце
На студену воду Јахорику,
Ту је био јунак починуо,
А сам собом био говорио
"Авај, Митре, главу изгубио,
"Буд утече јутрос уз планине,
"Чему брата остави својега,
"Брата свога, Јакшића Стјепана?"
Хоћаше се натраг поврнути,
Ема Турци кавгу учинише,
На Бијоград стојни ударише,
Ударише Турци су три стране.
Силна војска Ћуприлијћ-везира
Ударила на врата од града,
Од града се не замеће кавга,
Нити пуче пушка ни лумбарде,
Ев' од града врата уграбише,
Ни би мртва ни би рањенога:
У Бијоград Турци улазише,
Па по граду веље јаде граде:
Робе робље, а сијеку главе,
Купе пусто Бијоградско благо,
Још су добра роба заробили,
Заробили Јакшића Стјепана,
Турци су га жива уватили
На ђогина коња под оружјем.
Колико је диван и угледан,
Не ћеше га изгубити Турци,
Но му вежу наопако руке,
А воде га под шатор везиру.
Кад ли дође момак пред везира,
Трипут му се свезан поклонио,
Љубио му руку и кољена,
Стаде везир роба сагледиват';
Кад га виђе и познаде дивна,
Велики му шемлук учинио:
Све истури од боја топове,
Па му везир одријеши руке,
И даде му коња и оружје,
Те се с њиме по ордији дичи.
Кад Бијоград Турци похараше,
Крену сила испод Бијограда,
Па окрену везир Ћупрелија
И његова веља силна војска.
А да видиш Јакшића Стјепана!
Јаше тоња на прама везира.
Ал' да видиш силе од везира
Не води га везир у Ћуприју,
Но га води у Стамбола града,
У Стамболу Отмановић цару,
Да му царе роба честитује
Кад је везир у Стамбола доша'
Под високе цареве сараје,
У цара је везир улазио
Б'јелу му је руку пољубио,
Па је цару сјео уз кољено,
А за собом роба приводио,
Тс код цара на диван изиђе,
Љубио му ногу и папучу,
И столове, ђе цар сједијаше
Кад га царе виђе и познаде,
Код себе га Сједе на сеџаду,
Па је њему царе бесједио
"О јуначе, Јакшићу Стјепане!
"Потурчи се, Бог те не убио!
"Врћи ћу те велика везира,
"А везира Бошни на Травнику,
"Бићеш већил над седам везира,
"И даћу ти ћерцу за љубовцу,
"Држаћу те ка' и свога сина:
"Бошна моја мојој земљи глава,
"А ти ћеш бит' до мене свакоме."
Но је цару Стјепан бесједио:
"Турски царе, од свијета главо!
"Нигде ти се не ћу потурчити
"Ни одрећи од крста мојега,
"Ни Христову вјеру похулити,
"Да ме сједнеш у твоје столове,
"Да ми подаш благо од свијета;
"Но за вјеру хоћу погинути."
Кад то чуо царе од Стамбола,
Врло му се жао учинило,
Па истури иа диван џелата,
Да изгуби Јакшића Стјепана;
Но је њему срећа добра била,
Е га не да Ћуприлијћ везире,
Но пред царем паде на диване:
"Не, за Бога, царе господаре!
"Не изгуби роба од Јакшића,
"Ето сам му дао вјеру тврду,
"Да га, царе, изгубити не ћу;
"Но га мене продај за динаре,
"Хоћу ти га премјерити благом,
"Све дукатом маџарлијом жутом,
"Да га водим у моју Ћуприју,
"И хоћу ти дати вјеру тврду,
"Да се хоће потурчит" за наго."
То је њему срећа добра била,
У цара га везир одмолио
И цару га благом премјерио,
Поведе га везир у Ћуприју.
Када везир у Ћуприју дође,
На оџаку у дивану своме
Држи њега уз десно кољено,
Е га држи како своју главу,
На сваке га пробе удараше,
Не би ли га како преварио,
Не ће ли се јунак потурчити;
Држао га за годину дана;
Кад се пуна напуни година,
Сву господу покупио Турску,
Изведоше њега на диване,
Говоре му хоџе и кадије:
"Ој Шћепане, робе од Јакшића!
"Запов'јед је таква од везира,
"Да т' хоћемо данас потурчити,
"И даће та ћерцу за љубовцу,
"Што је љепша од бијеле виле;
"Врћи ће те велика везира,
"А везира на Нову Пазару,
"Ходи ће ти благо од мирије;
"Ако ли се потурчити не ћеш,
"Џелат ће ти главу изгубити."
Ал' говори Јакшићу Шћепане:
"Фала вама, хоџе и кадије!
"Хоћу моју главу изгубити
"Ради крста и Богородице
"И закона од Христа мојега,
"А нигде се потурчити не ћу."
Жао било Ћуприлијћ-везиру,
Па нареди крвава џелата,
Да изгуби зорна каурина;
Но је њему срећа добра била:
Бјеше паша из Нова Пазара,
Пред везиром паде на диване:
"Не, за Бога, Ћуприлијћ-везиру!
"А да ли му вјеру не зададе,
"Да му главу изгубити не ћеш?
"Но га продај мене за динаре,
"Хоћу ти га премјерити благом,
"Све дукатом жутом маџарлијом,
"Да га водим у Нову Пазару,
"И хоћу та дати вјеру тврду,
"Како дође момак у Пазаре,
"Да се хоће потурчит' за наго."
То је њему срећа прискочила,
Одмоли га паша у везира,
Прода му га за дукате жуте,
Поведе га у Нове Пазаре.
Како паша дође у Пазаре
На оџаку и дивану своме,
Али своју слугу зовијаше,
Зовијаше слугу Усеина:
"Усеине, вјерна слуго моја!
"На ти овог роба препродана,
"Хајде тамо на сараје доње,
"Па отвори дванаест одаја,
"У дван'есту остави јунака,
"А затвори врата дван'естора,
"Да не гледа сунца ни мјесеца
"Ни бијела данка ни јунака:
"Неће ли се њему додијати,
"Не би ли се каур потурчио."
Вјерна слуга слуша господара,
За б'јелу га руку доватио,
Поведе га на сараје доње,
Отворио дванаест одаја,
У дван'есту њега оставио,
Дванаест је врата затворио;
Ту га држа паша из Пазара,
Ту га држи до године дана,
Док се самом паши ражалило,
Па дозива Хајкуну ђевојку:
"Ћери моја, чисто злато моје!
"Послушај ме, што ћу рећи тебе:
"Хајде тамо на бердиван кулу,
"Па отвори два сандука жута,
"На се врзи ђузел одијело
"Од кадиве и жежена злата,
"Прегрни се чохом пазарлијом,
"Што је златом жицом премрежена,
"А у руке од злата јабуке,
"Под пазухо боцу трусовине,
"У коју су биља од планине;
"Е сам чуо, казивали су ми,
"Да то јесте вода заборавна:
"Ко с' умије и ко се напије,
"Своја ће му вјера омрзнути,
"Заборавит' своју породицу;
"Хајде тамо на сараје доње,
"Те отвори врата дван'естора,
"Како која ти отвориш врата,
"Све за собом затварај, Хајкуно,
"Док, Хајкуно, дођеш до Шћепана,
"Подај њему боцу трусовине,
"Да с' умије и да се напије,
"Не ћеш ли га како преварити,
"Не би ли се момак потурчио,
"Да те узме за вјерну љубовцу."
То Хајкуна једва дочекала:
Од ка' га је оком видијела,
Тешке су је муке попануле:
Преоноћ је на сну га гледала,
Преодан је грозница вагала;
Једанакак на ноге скочила,
На диван је кулу излазила,
Отворила два сандука жута,
На се тури ођело од дике:
Све кадиву и жежено злато,
Прекрила се чохом пазарлијом,
Што је златном жицом премрежена,
А у руку узима јабуку,
И под руку боцу трусовине,
У коју су биља од планине,
Па отиде на сараје доње,
Те одаје честе отвараше;
Како која врата отворала,
Све за собом тврдо затвараше,
Док Хајкуна дође до Шћепана,
А Божју му помоћ називала,
Скочи момак на ноге лагане,
Божју јој је помоћ приватио:
"Бог ми с тобом, пашина Хајкуно!"
Ал' Хајкуна њему бесједила:
"Ој Шћепане, очи моје црне!
"Б'јело ти је лице потавњело,
"Живот ти се веле испуцао
"У затвору паше баба мога;
"На ти боцу ову воде ладне,
"Да с' умијеш и да се напијеш."
У руке је јунак доватио,
Ма јунак је и одвише мудар:
Њу уд'рио камену од зада^[1]
А прикупи скуте од доламе,
Да га вода не дотакне ладна.
На њега се була расрднула,
Ал' се опет брже повратила,
Па са њиме игру заметаше,
Овако му била бесједила:
"Потурчи се, црне очи моје!
"Узми мене за вјерну љубовцу."
Ал' јој вели Јакшићу Шћепане:
"О Хајкуно, за Бога једнога!
"Нигда ти се потурчити не ћу,
"Нит' ћу моју вјеру похулити,
"Ни Христови закон изгубити;
"Но сам радиј изгубити главу."
На њега се була расрднула,
Ал' се опет брже повратила
И са њиме игру заметала,
А Шћепану ријеч бјеседила:
"Ој Шћепане, обљуби ми лице."
А тако јој Шћепан одговара:
"Турска було, јад те задесио!
"Не може ми закон поднијети,
"Да каурин Турске буле љуби:
"Небо би се ведро растворило,
"А из неба паднуло камење,
"Убило би и мене и тебе."
На њега се була расрднула,
Ал' се опет брже повратила,
Па Шћепану ријеч бесједила:
"ој Шћепане, очи моје црне!
"Не бих ти се млада покрстила
Ни за какво благо од свијета
"До за твоју на рамену главу:
"Ако ћеш ми дати вјеру тврду,
"Да ме хоћеш узет' за љубовцу,
"Ја се хоћу покрстит' за наго;
"Да пашино благо покупимо,
"Да бјежимо Стојну Бијограду."
Кад то чуо Јакшићу Стјепане,
Од земље је на ноге скочио,
Па јој пружи обадвије руке
И даде јој Божју вјеру тврду,
Да је хоће узет' за љубовцу,
Па скочише на ноге лагане
И дванаест отворише врата,
Изидоше пред бијелу кулу,
Погледаше ка небу ведроме,
Ал' на небу мјесец одскочио
Уљегоше паши у сараје,
У одаје, ђе је благо било,
Три товара блага покупили;
Уљегоше у коњске подруме,
Те бирају хате четвртаке,
Три товара блага товарише,
Још два хата за се изабрали,
Јакшић Шћепан окрочи ђогина,
Ал' да видиш пашину Хајкуну!
У одаје паши улазила,
Пашину је сабљу доватила,
О којој су два гајтана златна,
А у њој је алем камен драги.
Ваља сабља по Нова Пазара;
Па изиђе пред сарајли кулу,
Даде сабљу на коња Шћепану:
"На ти сабљу, драги господару!
"Кад се тамо друмом затуримо,
"Ако би се ђегођ натурило,
"Да се с пута не макнеш грђему."
А Шћепан је ћорду припасао,
А ђевици ријеч бесједио:
"Јаши коња, за Бога, Хајкуно!"
А Хајкуна њему бесједила:
"Стани мало, моје очи црне!
"Да до паше у одају пођем,
"Да доватим диван-кабаницу,
"Што је пуста од жежена злата
"И по злату искићена дивно:
"Све стрелице и драго камење,
"Те се сија, као сунце жарко."
Кад изнесе диван-кабаницу
И даде је на коња Шћепану,
Тада була коња окрочила,
Побјегоше пољем од Пазара,
Једну ноћцу млого прелазише,
Три б' конака ћириџијам' била:
Мркнуло је у Нове Пазаре,
А свануло више Бијограда
Здраво Шћепан у Бијоград дође
И доведе Турску булу младу,
Набавио дван'ест калуђера,
Крстише је и зламеноваше,
И узе је за вјерну љубовцу.
То је било кад се и чинило,
Већ за славу Бога да молимо
И за здравље владике светога,
Амин' Боже, вазда те молимо!

1) "од зада" значи од зида.