Ђурђева Јерина

Пошетала Ђурђева Јерина
Испод града б'јела Смедерева
Покрај воде тихога Дунава,
А за њоме Гргуревић Максо,
За Максимом мајка Максимова
Бесједила Ђурђева Јерина:
"Мој унуче, нејачак Максиме!
"Би ли мене нешто сјетовао?
"Ја имадем шћерцу мљезиницу,
"Троји су је просци запросили:
"Једно проси Вилип Маџарине,
"Од Маџарске од земље богате;
"Друго проси од Москова краљу;
"Треће проси цар Отмановићу
"Од Стамбола града Цариграда;
"Сјетуј мене дијете, Максиме,
"Ком ћу просцу моју ћерку дати?"
Бесједи јој дијете Максиме:
"Ја ћу тебе, бако, сјетовати:
"Ако хоћеш мене послушати,
"Подај ћерку Вилипу Маџару,
"Те ће она бити у богату;
"Ако не даш ћерку за Маџара,
"А ти подај од Московске краљу,
"Кад будемо с краљем пријатељи,
"Москови су од боја јунаци,
"Могу нама помоћ' војевати;
"Ако ли је дадеш за Турчина,
"Турчин хоће земљу од мираза,
"Хоће земљу, хоће и градове."
Кад то зачу Ђурђева Јерина,
Максима је руком ударила,
Удари га руком по образу,
Како га је лако ударила,
Ударила по бијелу лицу,
Четири му помјерила зуба,
Максим паде у траву зелену,
Свега г' црна крвца обалила,
Крвцу пљује, а тихо бесједи:
"Бог т' убио, моја стара бако!
"Куд је дала, у з'о час је дала!
"С њоме дала земљу и градове!"
Како рече, онако се стече:
Даде ћерку за Отмановића,
И с њом даде земљу и градове.