Царица Милица и Владета војвода

Пошетала царица Милица
Испод града бијела Крушевца
С њоме шећу двије миле кћери:
Вукосава и лијепа Мара;
К њима језди Владета војвода
На дорату на коњу доброме;
Владета је коња ознојио
И у б'јелу пјену обукао.
Пита њега царица Милица:
"Ој Бога ти, кнежева војводо!
"Што си тако коња ознојио?
"Не идеш ли са поља Косова?
"Не виђе ли честитога кнеза,
"Господара и мога и твога?"
Ал' бесједи Владета војвода:
"Ој Бога ми, царице Милице!
"Та ја идем са поља Косова,
"Ал' не виђех честитога кнеза,
"Већ ја виђех кнежева зеленка,
"Ћерају га по Косову Турци,
"А кнез мислим да је погинуо."
Кад то зачу царица Милица,
Проли сузе низ бијело лице,
Пак још пита Владету војводу:
"Још ми кажи, кнежева војводо!
"Кад си био на Косову равну,
"Не виђе ли девет Југовића
"И десетог старог Југ-Богдана"
Ал' бесједи Владета војвода:
"Та ја прођох кроз Косово равно,
"И ја виђех девет Југовића
"И десетог старог Југ-Богдана.
"Они бјеху у пола Косова,
"Крваве им руке до рамена
"И зелени мачи до балчака;
"Али су им малаксале руке
"Сијекући по Косову Турке."
Још му рече царица Милица:
"Стан' почекај, кнежева војводо!
"Не виђе ли још два зета моја:
"Бранковића, Милош-Обилића?"
Ал' бесједи Владета војвода:
"Та ја прођох кроз Косово равно,
"И ја виђех Милош-Обилића:
"Он стајаше у пољу Косову,
"На бојно се копље наслонио.
"Бојно му се копље преломило,
"Пак на њега Турци навалише,
"До сад мислим да је погинуо;
"Ал' не виђех Вука Бранковића,
"Не виђех га, не вид'ло га сунце!
"Он издаде честитога кнеза,
"Господара и мога и твога."