Ђаволска сланина

Некакав крадљивац замотри дању у човека сланину на тавану, па дође у вече, пошто људи поспе, те се састраг попне на сомић, и увуче се на таван. Пошто скине сланину и упрти на леђа, пође гредом да се врати натраг, па се некако омакне, те падне на сред куће, ђе је спавао човек са женом и с ђецом.

Кад овај бубне са сланином међу њи, а човек скочи онако у мраку, па стане викати: "Ко је то?" А крадљивац одговори: "Ја сам ђаво." А човек крстећи се повиче: "Па шта ћеш овђе, анате мате било?" А крадљивац одговори: "Ћути, ево сам ти донијо једну сланину." А човек, још већма уплашен, повиче: "Иди без трага, анате мате и тебе и твоје сланине!" А крадљивац онда рече: "Е, добро, кад не ћеш, а ти ми придигни сланину да идем." Човек му драговољно придигне сланину, само да му се ђаво кине из куће; и он упрти сланину на леђа, и однесе као своју. Кад у јутру сване, онда човек види, да је ђаволу придигао своју сланину.