• Српски
Narodne umotvorine

Сељани купују памет

Састану се један дан на обично мјесто старјешине и главар од једнога мјеста који је на мору шкољ, и стану се корити једни другога, како од њих никад не може бити мудар као што у друга мјеста има мудријех људи. "Знате ли, браћо" рече један понајмудрији "до чеса је то? Све без пусте памети, него ајдемо скупити педесет талијера па да пошљемо у Млетке тројицу од нас да купе, јер су Млечићи, чуо сам, најмудрији и да толико памети имају, да и продавати могу па и цијене." Сви на то пристану, те скупе речене новце и оправе тројицу, те у Млетке. Кад тамо дођу, почну припитивати ђе би је купили и по што ока. Тако се намјере на некаква мајстора хитра у руги и подсмијеху, који им рече: "Ја ћу вам продати не оку но литру, а двије нека ми остану за те аспре." Они пристану, а он од некуда добави једнога миша, те жива затвори у једној шкатуљици, и рече им: "Ево вам памет овђе, него одмах бјежите дома, и не отворајте, приђе но дома дођете." Сељани се врате весели у исти брод, с којим су и дошли, па кад дођу близу својега мјеста, рече један од њих: "Ваистину није право да памет подијелимо свакоме једнако, него узмимо ми тројица половицу а половица нека свему селу." Остала двојица пристану одмах на то, па кад отворе шкатуљицу, а миш као миш побјегне те се негђе у брод завуче. Сад сељаци начну кукати и лелекати а један одговори: "Што вам је? ево је у броду, нигђе није побјегла." Кад дођу, дочекају их браћа жељно и радосно, но кад чују зли глас, озловоље се, па се најпослије договоре те брод извуку на сухо и стану га редом чувати све по један од села, па кад гођ би што шћели да кому мудро отпишу или одговоре, вазда би у брод отишли, да најприђе памети напуне.